Учитељски кутак

Добро дошли на блог учитељице Наташе!

Надежда Петровић

Жена, чија биографија оставља без даха, предала нам је у наслеђе оно што сваком народу треба – херојска дела на која смо сви поносни. Јер, оно што краси живот Надежде Петровић не огледа се само у њеним сликама по зидовима музеја, већ у ономе што је учинила за овај народ, дајући му несебично себе и свој живот.

Академска сликарка, оснивач Кола српских сестара, ратна болничарка која је неговала стотине рањеника из Балканских ратова и Великог рата у ком је и живот изгубила, хуманитарац, патриота и једина жена чији лик се налази на српској новчаници.

Надежда Петровић

Рођена је у Чачку 1873. године у породици која је била прилично слободоумна за оно доба, где су деца добијала разна образовања, од језика, преко сликања и могла да бирају које ће таленте развијати, одгајана је у љубави и хармонији. Отац Димитрије ће их бодрити у њиховим одлукама, уз подршку мајке Милеве, наставнице, рођаке политичара Светозара Милетића.

Многобројна породица (она је рођена као најстарија од 13 деце) долази у Београд 1884. године, како би деца могла да наставе школовање, где Надежда Петровић завршава Вишу женску школу и иде на часове цртања код познатог сликара Ђорђа Крстића. Наставља студије у Минхену, дружи се са Кандинским и Јављенским, борави и у Паризу у атељеу код Ивана Мештровића, где упознаје Пикаса и Родена. Поред сликања, бави се фотографијом, веома напредном граном уметности на почетку XX века.

Лик Надежде Петровић на новчаници од 200 динара

У дому Петровића у Београду окупљала се интелектуална и културна елита тога доба, као што су Дис, Бранислав Нушић, Јован Скерлић, Жерајић, Гаћиновић, Гаврило Принцип и многи други, који ће утицати не само на свест младе Надежде, већ и на светску и нашу историју. Зато и не чуди што је она имала високо изражену патриотску црту у себи.

Време у ком млада уметница одраста, спада у једно од најбурнијих у нашој новијој историји. Србија је нова држава у којој превиру борбе између две династије, Обреновића и Карађорђевића, настале много деценија уназад, још од доба Карађорђа и Милоша, а завршиће се убиством краља Александра и Драге Машин 1903. године када на престо долази краљ Петар И Карађорђевић. Са друге стране, турски утицај на Балкану још увек траје и тежња да се ослободи југ Србије од њихове власти, постаје све јача.

У то време почиње Илинденски устанак за независност  Македоније, уперен против Османлија, који је повела тајна македонско-одринска револуционарна организација, а угушен је одмаздом и турским погромом над хришћанима.

Надежда Петровић слика Везиров мост

Потрешени овим догађајима, са жељом да на сваки начин помогну народу који је пострадао, Надежда Петровић са неколико утицајних жена (Савка Суботић, Милица Добри, Мирка Грујић и Делфа Иванић) оснива „Коло српских сестара“, а у томе им помажу Бранислав Нушић и Иван Иванић, који су написали први Статут друштва.

У пратњи Војислава Танкосића, мајора српске војске одлази у Македонију како би делила хуманитарну помоћ које је друштво прикупљало.

Војислав Танкосић као један од оснивача организације „Уједињене или смрт“ (популарно звана „Црна рука“), одлази са њом како би формирао специјалне јединице које ће се борити против Турака, познате под називом комити (четници).

У Македонији се суочила са тешким стањем народа који је био без хране, изложен терору од кога није имао ко да га заштити. Иако су Турци палили жито и хлеб које је носила, она није одустајала од своје намере да народну помогне.

Везиров мост

По доласку у Београд одлази код Николе Пашића како би издејствовала новац за куповину оружја, неопходног за борбу, успева у томе и у највећој тајности са Војиславом Танкосићем одлази за Македонију, како би поделили оружје устаницима.

Од југа Србије и по повратку у Београд 1903. године није одустала. Њена путовања су се наставила, као и хуманитарни рад, али и сликање које ће је одвести до тога да оснује прву сликарску колонију у тада непознатом селу Сићеву, у близини Ниша. Повод је био, како је она изјавила да доведе колеге из разних крајева земље и иностранства, „да сликају у пенеру, проучавају српске народне обичаје, размењују мишљења и искуства“.

Уметничка колонија у Сићеву постоји и дан данас и окупља уметнике али и женска удружења која тамо организују разне сликарске радионице.

У овом периоду, десиће се и њен боравак у Паризу, у атељеу Ивана Мештровића, када упознаје Пикаса, Матиса, Марију Лорансен и са њима учествује на првој изложби фовиста. Тада, по мишљењу критичара настају њена најбоља дела, „Богородичина црква“ и „Булоњска шума“.

Болнички дани

Недуго након њеног боравка у Паризу, у Србији почињу припреме за Први балкански рат, а Надежда Петровић ће по његовом избијању, учествовати као болничарка и то на првим линијама фронта. Наставља као болничарка да помаже рањеним војницима и у Другом балканском рату и о тим догађајима пише у својим писмима која шаље рођацима и  пријатељима.

У једном од писама написаће „…Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, па их отуда рањене примамо и негујемо. Па ипак све оде са одушевљењем, а Турци губе битке и наша победа је на помолу. Наши војници ми изгледају као браћа и њихови узвици „Сестро, сестро“! – истински су и чине ме поноситом што сам им у помоћи“.

Надежда Петровић  као ратна болничарка

У то време настаће једна од најпознатијих фотографија Надежде Петровић као болничарке, на којој је у црнини, са ознаком црвеног крста на рукаву капута који има у руци и букетом љубичица које јој стоје за појасом. Фотографија је настала 1913. године, у доба када ствара и чувене слике „Косовски божури (Грачаница)“ и „Везиров мост“ (онај преко кога ће наша војска прећи када буде кренула у повлачење преко Албаније 1915.године). На слици ће написати „као једина болничарка, неговала 80 тифусних болесника…“.

Недуго након завршетка Балканских ратова, Србија је ушла у Велики рат, у ком ће Надежда учествовати, сада као прекаљена болничарка, али неспремна на ужасе са којима ће се срести на фронту. Као део Дунавске дивизије, учествоваће у борбама на Мачковом камену. О томе ће написати:

„Борбе вођење на том положају, биле су више него огорчене, борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука пет потпуковника из деветог, четвртог прекобројног, четвртог првог и другог позива и 64 официра из Осамнаестог пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има јединица која су бројале од 450 на 120. Рањеника смо имали 4.000, ја мишљах полудећу од јада и чуда, имала сам нервну кризу…када су нам ођедном донели двадесет официра тешко рањених, бејах скамењена… сместила сам их у велики шатор… отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: „Храбро, госпођице Надежда, даће Бог истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше“… Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију! Ниједан рат наш прошли не пружаше нам толико јада и страхоте…„

Косовски божури и Грачаница

Током затишја након Церске и Колубарске битке, Надежда Петровић почетком 1915. године одлази у посету фамилији која се тада налази у Скопљу, али одбија да остане тамо, иако су је молили да се не враћа на фронт. Нудили су јој да оде у Рим, али након њеног одбијања, понудили су јој да буде у Београду или у Нишу при болницама или хуманитарним мисијама. Није пристала ни на једну понуду и вратила се у Ваљево, где је тада, након Колубарске битке владала масовна епидемија пегавог тифуса.

У Србији је оболело више од пола милиона људи а број умрлих је процењен на 135.000. У Ваљеву је тада у болници у којој је Надежда Петровић била болничарка, умрло 11 лекара и студената медицине. Крајем марта и она бива заражена тифусом, од ког је након недељу дана болести, 3. априла 1915. године, преминула.

Надежда Петровић са особљем Ваљевске болнице 1915. године

У говору који јој је посветио њен савременик и пријатељ Вељко Петровић, сазнајемо како су протекли њени последњи дани:

„1915. приликом привременог повлачења српске војске, имао сам још ту срећу да је сретнем, у нагорелом, блатњавом шињелу, уз болничке арњеве, с војницима, у крвавим завојима, штакама. Њено здраво, пуно румено лице, упркос тадашњим напорима и оскудици, сијало је од поуздања, а очи војника одавале су више од привржености, праву љубав према тој њиховој Великој Сестри. Свуда, под оним шаторским крилима, по свим рововима у Србији, причало се тада како су је, после, војници суморно, без престанка, плачући превртали у влажним чаршавима, само да јој смање тифусну ватруштину, да спасу то велико срце које је до краја куцало за њих”. – Вељко Петровић, из говора на свечаности поводом откривања споменика Надежди Петровић у Чачку –  Чачански глас, 14. децембар 1955.

Надежда Петровић почива у породичној гробници на Новом гробљу у Београду, са својим љубичицама око струка и божурима из Грачанице.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Кретање

Електронски дневник

Статистике блога

  • 3.782.651 прегледа

Претражи

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

YouTube Учитељски кутак

Ауторска права

%d bloggers like this: