Учитељски кутак

Добро дошли на блог учитељице Наташе!

Баш Челик – српска народна бајка

Једна од најпознатијих српских народних бајки јесте прича о “Баш-Челику”. Она је први пут штампана у Бечу у оквиру збирке приповедака које је прикупио Вук Караџић. Главни лик бајке “Баш-Челик” је радознали царевић чије име остаје непознато. Веома је радознао и то га скупо кошта, чак му живот виси о концу. Међутим, захваљујући свом лукавству спашава живу главу, а храброшћу и упорношћу стиже до циља. Поука ове приче јесте та да се упорност ипак исплати и да је она кључ успеха, али и да претерана радозналост и непослушност често доводе до неприлика.

Преузми у ПДФ-у: Баш Челик
Аудио бајку чита Иван Босиљчић.

Илустратор: Владимир Јевтић

Баш Челик

Биo један цар и имаo три сина и три кћери. Кад га старост обузе, дође време да умре. На самрти дозва синове и кћери, па синовима препоручи да сестре удају за онога ко први дође и запроси их.
– Подајте, – рече, – тако не били проклети.
Потом цар умре. После његове смрти прође неко време, док једне ноћи стане лупа на вратима: задрма се цео двор, нека хука, вриска, певање, севање, као да сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стадоше од страха дрхтати.
Наједанпут неко проговори:
– Отворите, царевићи, врата!
На то вели најстарији цин царев:
– Не отварајте!
Средњи рече:
– Не отварајте нипошто!
Али најмлађи рече:
– Ја ћу да отворим врата, – па скочи и отвори.
Кад врата отвори, нешто уђе у двор, али они нису могли видети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара:
– Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то овога часа да је водим, јер ја не чекам, нити ћу доћи да је просим. Зато одговорите: да ли је дајете или не дајете? Хоћу да знам!
Вели најстарији брат:
– Ја не дам! Како ћу је дати, кад не знам ко си и од куда си? Ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам где бих ишао сестри у походе.
Средњи вели:
– Ја не дам сестру ноћас да се води.
Али најмлађи вели:
– Ја дајем, ако ви не дајете! Зар не знате шта је отац казао? – па сестру ухвати за руку и, дајући је, рече: – нека ти је срећна и честита!
Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха. Сева, грми, тутњи, пуца, сав се двор љуља, но то прође, и сутра осване дан. Они одмах стану гледати да ли има каквог трага од оне силе, али се ништа не може знати.
Друге ноћи у исто време, почне опет онаква сила, хука и писка око двора царскога, и неко на вратима проговара:
– Отворите, царевићи, врата! Они се препадну и отворе, а неке силе почну говорити:
– Дајте средњу сестру, ми смо дошли да је просимо! Најстарији и средњи брат не дадоше, али најмлађи рече:
– Зар сте заборавили шта је отац рекао?
И она сила с девојком оде.
Треће ноћи у исто доба опет затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и опет се глас зачу:
– Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру!
Старији и средњи брат повичу:
– Не дамо је! Морамо бар за ову најмлађу знати за кога је дајемо, да је можемо походити као сестру своју. Али најмлађи брат дохвати девојку за руку, па рече:
– Води је, па нека ти је срећна и весела!
А она сила истог часа оде с великом хуком.
Прође доста времена, забринута браћа се договоре да иду сестре потражити. Тако дуго путоваше и зађоше у једну планину, али нису знали ни где су ни у којој земљи. Кад се мрак ухвати, они се досете да им вода треба тамо где буду законачили, па крену даље. Дођу до језера и ту седну да вечерају. Онда рече најмлађи брат:
– Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати.
Прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину. Он потегну сабљу и стане до саме ватре, али ето се помоли аждаја са три главе, па на браћу јурне да их прождере. Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него сам пође на аждају. Удари је трипут и све три јој главе одсече, па трупину баци у језеро.
Док је он то чинио, ватра се сасвим угасила. Онда он, немајући чиме ватру запалити, пође у пустињу не би ли нешто видео, али нигде ништа. Најпосле се попне на високо дрво, па опази ватру да се сјаји. Учини му се то близу, па пође да ватру донесе и браћи наложи. Тако је дуго ишао, кад наједном дође у пећину. У њој гори велика ватра и око ње девет дивова; натакли два човека и пеку их уз ватру. На ватри стоји велики казан пун исечених људи. Кад то царев син виде, јако се уплаши; вратио би се, али не може, нема куд. Онда повиче:
– Добро вече, дружино, ја вас тражим одавно!
Они га добро дочекају и кажу му:
– Ако мислиш наш друг са будеш, хоћеш ли људе јести и с нама у лов ићи?
Одговори царевић:
– Хоћу, што год ви радите, то ћу и ја.
– Е, кад је тако, онда седи!
Па сви поседају око ватре, скину казан, поваде месо и почну јести. С њима и царевић једе, али им очи заварава, па баца месо преко себе.
– Хајде, – веле дивови, – да идемо у лов, јер и сутра треба јести. Овде има један царски град, одакле се ми хранимо већ неколико година.
Кад дођоше близу града, извадише две јеле с гранама из земље па их понесоше са собом. А кад приђоше граду, једну јелу прислонише уз бедем и повикаше царевићу:
– Хајде, пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци у град, а врх јој задржи, да се скинемо низ њу доле у град. – Он се попе па рече:
– Ја не знам шта ћу, нисам ово увежбао, не умем је пребацити. Но нека дође који од вас да ми покаже. Један се од дивова испење, ухвати за врх јелу и пребаци у град, а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намести, царев син извуче сабљу па га дохвати по врату те му одсече главу. Див падне унутра у град.
Онда царевић рече:
– Е, сад хајде један по један редом да вас ја овамо спустим.
Они, не знајући шта је с оним горе на бедему било, пођу једам по један, а царевић све њих по врату док деветорицу не посече. Тада се спусти низ јелу и полако пође у град. Онда пође по граду унакрст, али никог живог не чује, све пусто! Помисли: „Баш су то све дивови искоренили!“ Па онда, дуго по граду тумарајући, нађе високу кулу и виде где у једној соби свећа гори. Он отвори врата, попе се уз кулу и уђе у собу. Кад тамо, има шта да види: соба украшена златом, свилом и кадифом, у њој нема никог сем једне девојке, а та девојка лежи на кревету и спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати девојку, како је лепа. У исто време опази да иде велика змија низ зид: тако се пружила да јој је глава више главе девојчине била, спремна девојку међу очи да уједе. Царевић притрчи, извади мали нож, прибоде змију у главу уза зид и помисли: „Дабогда се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке.“ Онда похита да се натраг врати. Кад дође у дивовску пећину, узе ватру па потрчи к браћи. Затече их још да спавају.
Он ватру наложи, а сунце огране и сване, па он браћу избуди те устану и тако пођу даље.
Истога дана поведе пут браћу ономе граду. Тамо је живео цар који је свакога јутра излазио у град и тужно сузе проливао што му народ у граду од дивова страда. Он се бојао да ће и ћерку његову једном појести.
Порани цар тога јутра, постане гледати по граду, а град опустео, већ је мало народа остало, јер су све дивови појели. Кад наједанпут види он неке јеле онако читаве извађене па уз бедем прислоњене. Кад дође ближе, имао је шта да види: девет дивова, баш оних крвника градских, а свима главе одсечене. Цар се веома обрадује, а свет се окупи и стане се молити за здравље онога ко их је посекао. У исто време дођоше и слуге да јаве цару како је хтела змија да његову кћер уједе. Кад то цар чује, похита у ону собу своје кћери, кад тамо а змија прибодена уза зид.
Онда цар изда наредбу да онај који је дивове побио и змију прибо, дође да га господар обдари и да му кћер за жену да.
После неког времена наиђоше царски људи у некаквој механи на сва три царева сина па их као странце поведоше. Кад они изиђоше пред цара, запита он најмлађег царевића:
– Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исекао и кћер моју од смрти сачувао?
– Јесам честити царе, – одговори најмлађи царевић.
Онда му цар даде своју кћер за жену. Старија браћа рекоше цару како су пошли да сестре своје траже. Кад цар све то чује, задржи само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици да две мазге новца, и тако се оба старија брата врате своме дому и у своје царство.
Најмлађи је непрестано размишљао о сестрама; хтео је ићи да их тражи, али му је било жао оставити своју жену, и тако стално туговаше. У једном цар пође у лов, а њему рече:
– Остани ти у двору и ево ти девет кључева, чувај их. Можеш – вели – да отвориш три четири одаје, тамо ћеш видети и сребра и злата, оружија и многих других драгоцености, па можеш отворити и свих осам одаја, а девету да се ниси усудио нипошто отворити, јер ако то учиниш, зло ћеш проћи.
Онда цар оде, а зет одмах отвори једну, па другу собу, и тако редом свих осам соба, и виде у њима свакакве драгоцености. Напослетку, кад дође и на врата девете собе, помисли: „Ја сам много чуда доживео, а сада да не смем отворити ову собу!“ – па је отвори.
Кад уђе унутра, има шта да види: у соби један човек до колена у гвожђе окован и руке до лаката обе оковане: на четири стране стоје четири дирека, за сваки закачен по један ланац, а крајеви им тако састављени да су човеку око врата обвијени. Тако је тврдо окован био да се није могао ни померити. Пред њим златна чесма из које се вода слива у златно корито, а близу њега пехар украшен драгим камењем. Човек би хтео воде да пије, али не може да дохвати. Кад царевић све то виде, он се много зачуди. Човек проговори:
– Учини ми добро дело, дај ми један пехар воде да попијем, и знај зацело да ћеш од мене за то добити на дар још један живот.
Царевић помисли: „Шта има боље него да добијем два живота?“ – па узе пехар, и даде му воде да пије. Онда га царев син упита:
– Како се зовеш?
Овај одговори:
– Ја се зовем Баш-Челик.
Царевић пође ка вратима,а овај га стане молити:
– Дај ми и други пехар воде, па ћу ти поклонити и други живот.
Царевић помисли: „Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је велико чудо!“ – Узе пехар те му даде, а овај попије. Царевић онда поче врата затварати, а Баш-Челик рече:
– О, јуначе, кад си већ два добра учинио и два живота добио, учини још једно. Узми овај пехар, наточи га па ми сипај на главу, ја ћу ти за то дати и трећи живот.
Кад царевић то чује, врати се натраг, узме пехар па наточи воде и саспе му на главу. Истог часа прснуше алке око врата, и све гвожђе коеј је Беш-Челика држало. А Баш-Челик скочи као мува, рашири крила, полети у двор и у трен ока дограби цареву кћер, жену свога избавитеља, и ишчезну.
Пренерази се царев син, а кад стари цар дође из лова, каже му зет све по реду. Цар се у велику бригу баци, па му рече:
– Јесам ли ти казао да не отвараш девету собу.
Царевић одговори:
– Немој се срдити на мене, ја идем да Баш-Челика тражим и повратим своју жену.
Цар га стане одвраћати:
– Немој, – вели – нипошто да идеш! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мени је много војске и новаца пропало док сам га ухватио.
Али царев син није хтео никако да слуша, него узјаше коња па пође у свет да тражи Баш-Челика.
Путујући тако дође у једну варош. Кад уђе, гледа тамо-амо, док на једном повиче једна девојка с чардака:
– Еј, царевићу, одјаш коња па дођи у авлију!
Кад царевић дође у авлију и онде га сретне девојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе. Царевић запита сестру ко је човек за кога се удала. Она му одговори:
– Ја сам се – вели – удала за цара змајског, и мој човек је змај. Него, брате, да те добро сакријем, јер он вели да би своје шураке исекао кад би их само видео. Ја ћу њега најпре искушати: ако ти неће ништа учинити, казаћу му за тебе.
Тако и учини. Кад вече дође, ето ти змајског цара! Како долете, сав се двор засветле и заблиста. Чим уђе, одмах позва своју жену:
– Жено, – вели – овде човечија кост мирише. Ко је дошао? Казуј одмах!
Она му рече:
– Богати, да ми право кажеш: би ли штогод мојој браћи учинио да сад који од њих дође?
А змајски цар одговори:
– Оног најстаријег и средњег би убио, а најмлађем не би ништа.
Онда она доведе брата пред цара, а овај ће:
– Добро дошао, шураче!
– Боље тебе нашао, зете!
Па му прича од краја до конца. Онда му цар змајски рече:
– Та куда идеш, богати! Прекјуче Баш-Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочеках са седам хиљада змајева, па му не могах ништа учинити. Прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.
Но царевић није хтео никако да га слуша, него сутрадан науми да пође. Кад цар то виде, извади једно перо па му га даде у руке, и овако рече:
– Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика невоља и Баш-Челика нађеш, а ти запали перо. Ја ћу одмах да долетим са свом својом силом теби у помоћ.
Царевић узме перо и пође. Путујући опет по свету дође у велику другу варош и ту нађе средњу сестру. Она се беше удала за цара соколовског.
Кад цар соколовски долете кући, сва кула се заљуља од велике силе. Жена му одмах каза ко је стигао, а он се са шураком изљуби па седну да вечерати. После вечере царевић каже зету куд је пошао, а овај га стане саветовати:
– Немој – вели – даље да идеш. Оног истог дана кад је Баш-Челик твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, али ми ништа нисмо могли учинити, а ти да му један нешто учиниш!
Али царев син вели:
– Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим. – А у себи мисли: „Зашто не бих, кад имам још три живота!“
Кад соколски цар виде да га никако одвратити не може, извади перце, па му даде говорећи:
– На ти, – вели – ово моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали. Ја ћу ти одмах доћи са мојом силом у помоћ.
Царевић узе перце, па пође тражити Баш-Челика. Путујући дуго по свету, дође у трећу варош, где је живела његова сестра најмлађа – жена цара орлујскога.
Кад цар увече дође кући, жена му рече за најмлађег брата, цар заповеди да га преда њ доведу, а царевић му осприча куд је пошао. На то га цар орлујски стане одвраћати.
– Прођи се, шураче, тог ђавољег врага, – рече, – него остани код мене и бићеш задовољан.
Узалуд. Онда извади једно перце:
– На, – вели – шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда с мојим орловима у помоћ доћи.
Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика. Путујући по свету од града до града најпосле нађе своју жену у једној пећини. Жена, како га виде, зачуди се па рече:
– Забога, човече, откуд ти овде?
А он јој све по истини каже, и вели: – Хајде, жено, да бежимо!
Но она му на то одговори:
– Куда ћеш, кад ће нас Баш-Челик стићи одмах, па ће тебе погубити, а мене вратити?
Царевић ѕнајући да има још три живота да живи, наговори жену да беже, па тако и учине. Но кад они почну бежати, Баш-Челик се ту створи и повиче:
– Е, царевићу, зар ми украде жену! – па му жену отме назад и каже: – Ја ти сад живот праштам, јер сам ти тако обећао па иди, али више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.
Пошто то рече, Баш-Челик одведе жену собом, а царевић опет остаде сам, не знајући шта ће. Најпосле реши да поново иде по жену, па улучи прилику и поведе је, али Баш-Челик одмах то дозна, стигне царевића и повиче:
– Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем, да се за жену више не враћаш, јер ћу те на месту погубити. Пошто рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи како би своју жену избавио. Најпосле помисли: „А што бих се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а други мој?“ – Па одлучи и сутра жени да се врати.
– Хајде, – вели – да бежимо!
Она га одвраћаше од тога, јер ће их Баш-Челик стићи, но човек њен примора је, па почну бежати, али их Баш-Челик опет брзо стигне и повиче:
– Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три живота? Ево сада то трећи поклањам и више живота од мене немаш. Него, иди кући, немој живот свој да изгубиш!
Видећи да против ове силе не може ништа, царевић пође кући, али је непрестано мислио како би жену своју Баш-Челику отео. Наједанпут паде му на ум шта су му зетови казали, када су му перца дали. Одмах се царевић дигне и врати оној пећини па кад издалека виде да Баш-Челик некуд оде, јави се жени. Она се зачуди и препадне, па му рече:
– Па зар ти је омрзнуло живети кад си се вратио по мене? Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ће му доћи у помоћ, ако буде невоље. И тако они опет почну бежати, али Баш-Челик то одма дозна, па издалека повиче:
– Стани, царевићу, ниси утекао!
А царевић кад виде Баш-Челика, повади она три пера и кресиво, па стаде кресати и сва три пера запали. Али док је палио, Баш-Челик стигне и потегне сабљу да га посече у исти час ето ти чуда! Долете цар змајски са змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски са орловима, па се с Баш-Челиком страшно побише и много се крви проли, али Баш-Челик опет уграби жену и утече.
Онда три цара стану свог шурака саветовати:
– Иди сад кући кад си се смртио избавио.
Царевић њима вели да ће још једанпут срећу искушати и жену на ма који начин украсти. Цареви, ѕетови његови, веле му:
– Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другога нема осим онога твога.
Али царевић неће за то да чује. Онда му зетови кажу:
– Е, кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одма жену да водиш, него јој кажи да пита Баш-Челика где му је јунаштво, па дођи да нам кажеш и ми ћемо ти помоћи. Царевић оде кришом жени, научи је како да куша Баш-Челика где му је јунаштво, па се врати натраг. Кад Баш-Челик кући дође, жена га окупи питати:
– Богати, где је твоје јунаштво?
Баш-Челик јој не хтеде одмах рећи, али најпосле стаде казивати:
– Далеко одавде има висока планина, у тој планини лисица, у лисици срце, у срцу једна птица, у оној птици је моје јунаштво, али се она лисица не да лако ухватити, јер се може у разне облике претварати.
Сутрадан, кад Баш-Челик оде, царевић дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић исприча све зетовима, а они једва то дочекају, па се одмах дигну и са царевићем оду. Кад дођу у ону планину, пусте орлове да лове лисицу, а лисица побегне у језеро усред планине и претвори се у утву шестокрилу. Али соколови одмах за њом и оданде је истерају. Онда она полети у облаке и почне бежати, а змајеви за њом! Она се брзо претвори у лисицу и стане по земљи бежати, али је ту орлови и остали дочекају, салете је и ухвате је. Цареви заповеде да се лисица распори, а птица извади и у ватру баци. Како птица изгоре, тако Баш-Челик погибе.
Царевић онда узе своју жену, па оде с њом кући.

У филму „Чудотворни мач“ из 1950. године, оживљена је српска приповетка о „Баш челику“, само ванземаљског порекла. Њега мора да савлада храбро чобанче, Небојша, како би спасао своју невесту Виду.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Електронски дневник

Статистике блога

  • 3.413.426 прегледа

Претражи

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

YouTube Учитељски кутак

Ауторска права

%d bloggers like this: