Сањар – Ијан Макјуан

Реч-две о Питеру је уводна приповетка из књиге приповедака „Сањар“ Ијана Макјуана.  У њима нас приповедач упознаје са десетогодишњим дечаком Питером Фортјуном и његовим измаштаним пустоловинама.

РЕЧ-ДВЕ О ПИТЕРУ
(одломак)

Кад је Питер Фортјун имао десет година, одрасли су понекад говорили да је он „тешко” дете. Никад му није било јасно шта им то значи. Уопште се није осећао као тежак. Није бацао флаше од млека преко баштенског зида, и није глумио рањеника с кечапом на глави, нити млатио сабљом око цеваница своје баке, све и ако је ту и тамо помишљао на такве ствари. Ако се изузме све поврће осим кромпира, као и риба и јаја и сир, није постојало јело које је одбијао да једе. Није био ни бучнији ни прљавији ни глупљи од било кога њему познатог. Име му се лако изговарало и писало. Његово лице, бледо и пегаво, било је сасвим лако упамтити. Сваког дана је одлазио у школу као и сва друга деца и никад од тога није правио велико питање. Према сестри је био грозан само онолико колико и она према њему. Полицајци никад нису долазили на врата да га ухапсе. Лекари у белим мантилима никад му нису написали упут за лудницу. По сопственом мишљењу, Питер је у ствари био прилично лак. Па шта је то онда код њега било тешко?

Тек пошто је и сам проживео много година као одрастао човек, коначно је схватио. Људи су мислили да је тежак зато што је био толико ћутљив. Као да им је то због нечега сметало. А није много помагало ни то што је волео да буде сам. Не стално, разуме се. Чак не ни сваког дана. Али било је много дана кад је желео да на један сат некуд побегне, у своју собу или парк. Пријало му је да буде сам и да се бави својим мислима.

Недуго после десетог рођендана, Питеру су поверили задатак да своју седмогодишњу сестру Кејт одведе у школу. Питер и Кејт ишли су у исту школу. Пешице су стизали за петнаест минута, аутобусом још брже. Обично их је у школу водио отац кад би кренуо на посао. Али сада се већ сматрало да су деца довољно одрасла да сама одлазе у школу аутобусом, и тако је Питер произведен у вођу пута. Школа је била удаљена само две станице, али по узбуђењу Питерових родитеља могло се помислити да он води Кејт на Северни пол. Претходне вечери је добио упутства. Кад се пробудио, морао је да их саслуша изнова. Онда су их родитељи понављали током целог доручка. Док су деца излазила, њихова мајка, Вајола Фортјун, још једном је набројала правила. Сигурно сви мисле да сам глуп, помислио је Питер. Па можда и јесам. Непрекидно мора држати Кејт за руку. Нека седе на доњем спрату аутобуса, али тако да Кејт буде поред прозора. Не смеју се упуштати у разговор с лудацима и манијацима. Питер треба да пријави кондуктеру на којој станици силазе, и то гласно и јасно, и после не сме заборавити да каже „хвала”. И нека будно прати куда се возе. Питер је све то поновио мајци, и пошао са сестром према аутобуској станици. Целим путем су се држали за руке. Додуше, ово и није било тако страшно јер му је Кејт у ствари била драга. Једино се надао да га нико од другова неће видети како се држи за руке с једном девојчицом. Аутобус је стигао. Питер и Кејт су ушли и заузели седишта на доњем спрату. Изгледало би смешно да седе држећи се за руке, а у аутобусу је било и неколико дечака из школе, па су тако расплели прсте. Питер је био испуњен поносом. Способан је да се стара о сестри било где на свету. Кејт може рачунати на њега. Рецимо да се затекну сами у неком планинском кланцу и налете на чопор гладних вукова, он би тачно знао шта треба урадити. Пазећи да не прави нагле покрете, повукао би Кејт до неке стене која би им штитила леђа. Онда вукови не би могли да их опколе. И тада Питер вади из џепа две важне ствари које се сетио да понесе – свој ловачки нож и једну кутију шибица. Извлачи нож из футроле и полаже га на траву, да му буде при руци ако вукови крену у напад. Вукови им се лагано приближавају. Толико су изгладнели да завијају, балаве и реже. Кејт шмрца, али он нема времена да је теши. Свестан је да мора мислити само на свој план. Око његових ногу има доста сувог лишћа и гранчица. Хитро и вешто, Питер их скупља на гомилу. Вукови су већ сасвим близу. Ово је тренутак кад не сме да погреши. У кутији је преостала само једна шибица. Већ се осећа мирис вучјег даха – огавни смрад трулог меса. Питер се сагиње, шакама прави заклон и креше шибицу. Утом дуне ветар, пламен залелуја, али Питер држи шибицу сасвим ниско, и онда најпре први лист, па други, па крај једне гранчице, прихватају ватру, и убрзо гомила букти. Питер набацује још лишћа и грања и дебљег прућа. Кејт схвата његову замисао и помаже му. Вукови полако узмичу. Дивље звери се боје ватре. Пламенови лижу све даље и даље увис, а ветар наноси дим право у разјапљене вучје чељусти. Сада Питер узима ловачки нож и… Којешта! Ако не пази, због таквих маштарија могао би да промаши станицу. Аутобус је у међувремену стао. Деца из његове школе већ су излазила. Питер је скочио са седишта и једва некако, кад је аутобус већ кретао, успео да доскочи на плочник. Тек неких педесет корака даље схватио је да је нешто заборавио. Можда торбу? Не! Сестру! Спасао је Кејт од вукова, а оставио ју је саму у аутобусу. У први мах није могао ни да макне. Забезекнуто је стајао и гледао како аутобус одлази. „Врати се”, мрмљао је. „Врати се.” Тада му је пришао један школски друг и лупио га по леђима- „Хеј, шта ти је? Као да си пао с Марса.” Питеров глас је звучао као да долази из велике даљине. „Ах, ништа, ништа. Заборавио сам нешто у аутобусу.” И онда се дао у трк. Аутобус је дотле одмакао добрих пола километра и сада је успоравао пред следећом станицом. Питер је јурнуо за њим. Кретао се таквом брзином да је вероватно могао и полетети, само да је раскрилио руке. Онда би лебдео изнад врхова дрвећа и… Али не! Не сме опет почети да сањари. Мора избавити сестру. Већ овог часа, она сигурно вришти од страха. Неколико путника је сишло и аутобус је поново кренуо. Сада му је био ближе него прошли пут. Милео је иза неког камиона. Само ако настави да трчи, ако заборави на ужасне болове у ногама и грудима, Питер је имао изгледа да га стигне. Кад је доспео до станице, аутобус је био удаљен једва педесет метара. „Брже, брже”, говорио је себи. Док је пролазио поред станице, неко дете му је довикнуло: „Хеј, Питер, Питер!” Питер није имао снаге ни да се осврне. „Не смем да се задржавам”, продахтао је, и наставио да трчи. „Питер! Стани! То сам ја, Кејт!” Држећи се за груди, Питер се срушио на траву крај сестриних ногу. „Пази, кучеће гованце”, рекла је Кејт мирно док је посматрала како се њен брат бори да поврати дах. „Хајде сад. Морамо да пожуримо, закаснили смо. И боље би ти било да ме држиш за руку, ако не мислиш да надрљаш.” И тако су заједно отишли у школу, а Кејт је врло часно обећала – у замену за Питеров суботњи џепарац – да код куће неће ни зуцнути о томе што им се десило.

Незгодно је, ако си сањар који мало говори, што наставници у школи, поготову они који те не познају добро, обично мисле да си глупав. Или, ако не баш глупав, онда туњав и незанимљив. Нико не види чудесне догађаје који се одвијају у твојој глави. Сваки нормалан наставник, кад би приметио да Питер зури кроз прозор или у празан лист папира на клупи, помислио би да му је досадно, или да није спремио лекцију. Али истина је била сасвим другачија. Једног јутра су, рецимо, деца у Питеровом разреду имала контролни из математике. Морали су да саберу неке веома велике бројеве, а рок је био двадесет минута. Малтене чим је почео да решава први задатак, у коме је требало сабрати три милиона петсто хиљада двеста деведесет и пет са другим, скоро исто тако великим бројем, Питер се одједном сетио највећег броја на свету.

Само недељу дана раније читао је о броју са чаробним именом гугол. Гугол добијаш ако сто пута помножиш десет са десет. Десетка с хиљаду нула на крају. Али постојала је једна још боља реч, права бомбона – гуголплекс. Гуголплекс је гугол пута десет пута десет. Какав број! Питерове мисли одлутале су за том фантастичном величином. Нуле су се низале у недоглед као мехурићи сапунице. Отац му је причао како су астрономи израчунали да укупан број атома у свим оним милионима звезда које они посматрају кроз своје џиновске телескопе износи десет са деведесет осам нула на крају. Збир свих атома на свету не достиже чак ни један гугол. А гугол је обична трица у поређењу са гуголплексом. Ако би ти пало на памет да од неког затражиш један гугол карамела с чоколадним преливом, у свемиру не би било ни изблиза довољно атома за прављење толиких карамела. Питер је наслонио главу на шаку и уздахнуо. Истог часа, наставница је пљеснула рукама. Двадесет минута је истекло. Питер је стигао да напише само први број из првог задатка. Сви остали су већ били завршили. Наставници није промакло да Питер зури у папир, не пише ништа и уздише. Недуго после тога пребачен је у групу ђака који су с тешком муком сабирали чак и мале бројеве као што су четири и шест. Ускоро је Питер почео да се досађује и било му је још теже да пази на часовима. Наставници су мислили да је преслаб математичар чак и за ту групу незналица. Шта да раде с њим? Наравно, Питерови родитељи и његова сестра Кејт знали су да он није ни глуп ни лењ, ни незаинтересован, а с временом су и неки наставници схватили да се у његовој глави збијају свакојаке занимљиве ствари. А Питер је, одрастајући, и сам нешто научио: пошто људи не могу да виде шта се одиграва у твојој глави, најбоље је, ако желиш да те разумеју, да им то лепо кажеш. И тако је почео да записује понешто од онога што му се догађало док је зурио кроз прозор или лежао на леђима загледан у небо. Кад је одрастао, Питер је постао проналазач и писац прича и живео је срећно и задовољно.

Непознате речи:

цеваница – кост ноге од колена до глежња
зурити – тупо, бесциљно гледати, буљити, бленути
нетремице – врло пажљиво, не трепћући
старати се – бринути се о некоме, омогућавајући му безбедан и нормалан живот
кланац – узан пролаз између брда или планина, клисура
огаван – који изазива гађење, осећај мучнине, гадан
забезекнуто – веома изненађено, запањено
атом – најмањи делић једноставне, основне материје (грађе)

Одговори на питања:
1. Како се зове бледолик и пегав дечак из наведене приче?
2. Објасни зашто је дечак према мишљењу одраслих био ,,тешко“ дете.
3. Подвуци пасус (одељек) у којем се види шта је све у стању да уради такво дете.
4. Како се Питер осећао у школи?
5. Како су наставници тумачили Питерову замишљеност и одсутност у школи?
6. Зашто је Питеру било још теже да прати наставу кад је био пребачен у слабију групу?
7. Наведи Питерове особине.
8. Шта је Питер постао када је одрастао?

Приповетка је краће књижевно дело написано у прози у коме се слика један догађај или период из живота неке личности. О догађајима у причи сазнајемо од приповедача. Писац је онај који је написао приповетку, а приповедач је онај који у приповеци приповеда о догађају.

„Сањар“ је књига за децу и одрасле. У седам приповедака одрасли приповедач оживљава по једну пустоловину из Питеровог детињства. Сам писац, Ијан Макјуан, каже: „У раним данима писања Сањара дошао сам на помисао да је боље написати књигу за одрасле која говори о једном детету језиком који ће разумети и деца”.

Реч гугол први пут је употребио пре сто година деветогодишњи дечак чији је ујак био познати амерички математичар. Број који је означен том речју ретко се употребљава и у математици, али је широку популарност стекао настанком највећег интернет претраживача Google – названог по овом броју. Гуголплекс је број који је немогуће записати, јер би то захтевало простор већи од видљивог свемира и време много, много дуже него оно од настанка свемира до сада.

Аутор књиге „Сањар“ је Ијан Макјуан. Рођен је 1948. године у Олдершоту на југу Енглеске. Детињство је, као син официра, провео у војним базама у Сингапуру и Либији. Студирао је књижевност и магистрирао на првој британској катедри за креативно писање. На књижевној сцени се појављује са збирком приповедака ,,Прва љубав, последњи обреди“, која му доноси награду Сомерсет Мом. Написао је бројна дела, а за многе је добио велика признања широм света.

Реч-две о Питеру – представља увод у ову занимљиву књигу.
Лутке – Поглавље у коме Питер замишља да га нападају љубоморне лутке његове сестре Кејт и како му Опако Луче украде …
Мачор – У овом поглављу Питер замишља како је заменио тело са својим мачором Вилијамом, који убрзо затим …
Невидљива помада – Питер проналази помаду која чини да ишчезне сва жива материја са којом ступи у додир. Замислите само шта је Питер урадио након што је намазао своје родитеље и Кејт …
Силеџија – Из овог поглавља је одломак  о Питеру и Бари Тамерлејну…
Провалник – Шта се дешава када верујете лопову?
Беба – Опет та замена тела! Јадан Питер! Али, шта се дешава када замениш тело са малом, плачљивом бебом?
Одрасли човек – Последње поглавље Да, то је крај романа. Овог пута Питер сањари о томе како се буди десет година старији…

То су сва поглавља. Књига је кратка, духовита и занимљива. Ако икада будете читали ову књигу, верујем сам да ће вам се свидети. 🙂