Прихватање пораза у игри
„Наш петогодишњак не може поднети пораз у игри! Ако се ради о фудбалскојј утакмици, а његова екипа губи, прво је јако љут, виче сав црвен у лицу, а онда почне да плаче. Ако играмо друштвене игре и изгуби, опет је љут или тужан и не жели више да се игра …“
Наша деца су свакодневно изложена лошим реакцијама на пораз путем телевизије где гледају испаде беса омиљених спортиста кад губе и велика је вероватноћа да ће исто такво понашање пренети и у свој живот.
Колико је важно да децу научите да се не бахате и потцењују друге кад побеђују исто је толико важно да их научите да достојанствено подносе пораз, ако не и важније. Способност прихватања „пораза“ је један од показатеља степена емотивне зрелости детета. Она се донекле савладава у узрасту пред полазак у школу. Жеља за победом је сасвим природна и пожељна особина. Она може да мотивише и помогне детету да развије упорност. Наравно, ако оно притом учи да је и „пораз“ саставни део игре и живота.
Дете, које не научи да добро прихвата пораз, имаће проблема у успостаљању пријатељстава и фрутстрирано због неуспеха.
Шта родитељи могу да ураде у том случају?
Покушајте да што пре осамосталите своје дете. Били бисмо најмирнији кад би увек могли бити уз своју децу и водити их кроз све изазове. Али, чињеница је да то није могуће и да бисмо им тиме одмогли. Деца се најбоље уче одговорности и самосталности у раноме детињству. Кроз разне покушаје, суочавају се с успехом и с неуспехом, стварају слику о себи и другима.
Што више се укључујте у различите друштвене игре, у којима ће дете понекад победити, а понекад изгубити.
Објасните детету да губити не значи бити недовољно паметан или несналажљив, већ се врло често ради о фактору среће на који не можемо утицати.
Ако је ваш малишан баш толико „несрећан“ јер није победио, покушајте променити ситуацију! На пример, онај ко је изгубио у некој игри, први ће добити палачинке! Тако ће дете увидети да пораз може донети и неке непредвиђене срећне околности.
Кад се заједно играте, па ви губите (понекад то учините намерно), пазите да реагујете позитивно. Нашалите се на свој рачун, срдачно и искрено честитајте победнику и тражите реванш. Ваш пример је најбољи учитељ.
Ако повремено пустите дете да победи у игри, оно не сме посумњати да то намерно чините, јер ће се у противном осећати преварено. Поштовање и самопоштовање су важне карике које победу чини слађом, а пораз мање горким.
Осећај саосећања се јавља већ код врло мале деце. Ако примећујете да ваше дете не подноси пораз у игри с другом децом, поразговарајте с њим. Подсетите га колико је срећно и поносно кад побеђује и упитајте га како би се осећало да се његов пријатељ због тога љути. Можете извести и малу представу на ту тему, с омиљеним играчкама. Дете ће с таквe дистанце лакше сагледати ситуацију.
Након завршетка неке утакмице или заједничке игре у којој се побеђује или скупљају бодови, немојте прво упитати дете ко је победио, већ је ли му било лепо. Поразговарајте о игри, о пријатељима, о дететовој улози у игри. Заједно се досетите како би игра могла бити још забавнија. Тако ће дете полако развијати своје способности и почети схватати да је суштина у игрању, а не нужно у победи.
Кад дете у вашој свакодневици у нечему погреши, настојте реаговати с разумевањем. У позитивном му тону покажите како нешто може побољшати и истакните ствари у којима је било успешно.
Без обзира на резултат, победу или пораз, не оклевајте да честитате детету ако се понашало борбено и спортски. Поготово у тимским играма, будите сигурни да се дете трудило пружити максимум.
Не преувеличавајте дететову победу! Похвалите дете, али реално. У супротном му ненамерно шаљете поруку да је непобедиво или да је постигло свој максимум. Уколико негде другде чује и доживи супротно, биће збуњено и разочарано.
Исто тако, трудите се да сами не драматизујете неки пораз, нити док гледате утакмицу на ТВ-у. Ако се ради о утакмици у којој је учествовалоо ваше дете, покушајте да не будете разочарани. Поруке које шаљемо невребално, једнако су јасне као да смо их изговорили.
Ако дете бурно реагује кад губи, прекините игру, а кад се смири му дајте прилику да поправи понашање. Можете увести и нову игру „Ко најбоље губи?“, у којој ће губитник скупљати додатне бодове сваки пут кад мирно прихвати пораз.
И за крај
Наравно да неће ни деца ни одрасли скакати од среће након што су у нечему изгубили и да је умерено разочарање неизбежно. Оно једино не сме утицати на самопоштовање детета, реметити му вољу за игром и резултирати непожељним понашањем.
Играјте се што више! То не морају увек бити такмчарске игре. Кроз сваку игру дете усваја нека нова правила и знања која му помажу у сналажењу у том великом свету.
Мoја школа
Ћирилица
Електронски дневник
Учитељски кутак 
You must be logged in to post a comment.