Мали принц и лисица
Мали принц – Антоан де Сент Егзипери
Тада се појави лисица: “Добар дан”, рече лисица.
“Добар дан”, пристојно одговори мали принц који се окрене, али угледа ништа.
“Ево ме овде”, рече један глас, “под јабуком”.
“Ко си ти?” упита мали принц. “Врло си лепа…”
“Ја сам лисица”, рече лисица.
“Дођи да се играмо”, предложи јој мали принц. “Тако сам тужан…”
“Не могу да се играм с тобом”, рече лисица. “Нисам припитомљена.”
“Ах! опрости”, рече мали принц. А онда, размисливши, дода: “Што значи то »припитомљена«?”
“Ти ниси одавде”, рече лисица, “шта тражиш?”
“Тражим људе”, рече мали принц. “Шта значи то »припитомити«?”
“Људи имају пушке”, рече лисица, “и они лове. То је прилично незгодно! Али они узгајају и кокошке. По томе су занимљиви. Тражиш ли кокошке?”
“Не”, рече мали принц. “Тражим пријатеље. Што значи то »припитомити«?”
“То је нешто што се давно заборавило”, рече лисица. “То значи »створити везе«…”
“Створити везе?”
“Наравно”, рече лисица. “Ти си за мене само мали дечак сличан стотинама хиљада других дечака. И ти ми ниси потребан. А ни ја теби нисам потребна. Ја сам за тебе само лисица слична стотинама хиљада лисица. Али, ако ме припитомиш, бићемо потребни једно другом. Ти ћеш за мене бити једини на свету. Ја ћу за тебе бити једина на свету…”
“Почињем да схватам”, рече мали принц. “Постоји једна ружа… мислим да ме припитомила…”
“То је могуће”, рече лисица. “Чега све нема на Земљи…”
“Ах! то није на Земљи”, рече мали принц.
Лисица је изгледала врло радознала: “На некој другој планети?”
“Да.”
“Има ли ловаца на тој планети?”
“Не.”
“Гле, па то је занимљиво! А кокошки?”
“Не.”
“Ништа није савршено”, уздахну лисица. Али лисица се поново врати на своју мисао: “Мој живот је једнолик. Ја ловим кокошке, људи лове мене. Све кокошке су сличне, и сви људи су слични. Мени је, дакле, помало досадно. Али, ако ме припитомиш, мој живот ће бити као обасјан сунцем. Упознаћу пар корака који ће бити друкчији од свих осталих. Други кораци ме терају под земљу. Твој ће ме као музика позивати да изађем из рупе. А затим погледај! Видиш ли, тамо доле, поље пуно жита? Ја не једем хлеб. За мене жито не представља ништа. Житна поља ме не подсећају ни на шта. А то је жалосно! Али ти имаш косу боје злата. Биће дивно када ме припитомиш! Жито, које је позлаћено, подсећаће ме на тебе. И ја ћу волети шум ветра у житу…” Лисица ућута и дуго гледаше малог принца: “Молим те… припитоми ме”, рече она.
“Врло радо”, рече мали принц, “али немам много времена. Треба да пронађем пријатеље и упознам се с многим стварима.”
“Човек познаје само оне ствари које припитоми”, рече лисица. “Људи немају више времена да било шта упознају. Они купују готове ствари код трговаца. А како трговци који продају немају пријатеље, људи више немају пријатеља. Ако хоћеш пријатеља, припитоми ме!”
“Шта треба да учиним?” упита мали принц.
“Требаш бити стрпљив”, одговори лисица. “Најпре ћеш сести мало даље од мене, ето тако, на траву. Гледаћу те крајичком ока, а ти нећеш ништа говорити. Говор је извор неспоразума. Али, свакога дана сешћеш мало ближе…” “Сутрадан мали принц поново дође. “Било би боље да си дошао у исто време”, рече лисица. “Ако долазиш, на пример, у четири сата поподне, ја ћу бити срећна већ од три сата. Како време буде одмицало бићу све срећнија. У четири сата бићу узбуђена и узнемирена; упознаћу цену среће! Али ако будеш долазио кад ти падне на памет, никада нећу знати за који сат да спремим своје срце… Потребни су читави обреди за то.”
“Што је то обред?” упита мали принц.
“И то је нешто што се давно заборавило”, рече лисица. “То је оно што чини да се један дан разликује од другог, један сат од других сати. Код мојих ловаца, на пример, постоји један обред. Они четвртком плешу са сеоским девојкама. Четвртак је, дакле, диван дан! Идем у шетњу чак до винограда. Кад би ловци плесали кад им падне на памет, сви би дани личили један на други, и ја не бих уопште имала одмора.” Тако мали принц припитоми лисицу. А када се дан растанка приближи рече: “Ах!” рече лисица… “Плакаћу”.
“Сама си крива”, рече мали принц, “нисам ти желео никаква зла, али ти си желела да те припитомим…”
“Наравно”, рече лисица.
“Али ти ћеш плакати!” рече мали принц.
“Наравно”, рече лисица.
“Значи, тиме ништа не добијаш!”
“Добијам”, рече лисица, “због боје жита”. Затим дода: “Иди погледај поново руже. Схватићеш да је твоја јединствена на свету. Онда се врати да ми кажеш збогом, а ја ћу ти поклонити једну тајну.”
Мали принц оде поново видети руже. “Ви уопште не личите на моју ружу, ви још ништа не значите”, рече им он. “Нико вас није припитомио, и ви нисте никога припитомиле. Ви сте као што је била моја лисица. Била је то обична лисица слична стотинама хиљада других. Али ја сам од ње направио свога пријатеља, и она је сада јединствена на свету.” Руже су се осећале веома нелагодно. “Лепе сте, али сте празне”, рече им још. “Човек не може умрети за вас. Наравно, обичан пролазник поверовао би да моја ружа личи на вас. Али она сама значајнија је од свих вас заједно зато што сам ја њу заволео. Зато што сам је стављао под стаклено звоно. Зато што сам јој направио заклон. Зато што сам због ње поубијао гусенице (осим оне две-три ради лептира). Зато што сам је слушао како се жали, хвали или како понекад ћути. Зато што је то моја ружа.”
И врати се лисици: “Збогом, рече јој…”
“Збогом”, одговори лисица. “Ево моје тајне. Сасвим је једноставна: Човек само срцем добро види. Битно је очима невидљиво…”
“Битно је очима невидљиво”, понови мали принц да би запамтио.
“Време које си уложио у своју ружу учинило ју је тако драгоценом.”
“Време које сам уложио у своју ружу…” рече мали принц да би запамтио.
“Људи су заборавили ту истину”, рече лисица. “Али ти не би требао заборавити. Ти си заувек одговоран за оно што си припитомио. Ти си одговоран за своју ружу…”
“Ја сам одговоран за своју ружу”, понови мали принц да би запамтио…
Мoја школа
Ћирилица
Електронски дневник
Учитељски кутак 
You must be logged in to post a comment.