Вршњачко насиље

Насиље у школи је проблем са којим се скоро свако дете бар једном суочава. Проблем који постаје део свакодневнице, проблем који постаје све већи, проблем који је као пожар који све више и јаче букти и о коме је потребно гласно и отворено говорити како би му се стало на пут и спречило његово даље ширење.

Школско насиље је насиље које се дешава у школи, у циљу да се намерно и неоправдано нанесе штета другоме. Међутим, насиље се може дешавати и изван школе, а да се и даље сматра школским, јер се дешава у нпр. школском дворишту, на путу од куће до школе и назад, али и онлајн преко друштвених мрежа на којима су иста школска деца међусобно повезана – дакле, између ученика истих или различитих школа.

Најчешћи облици насиља у школама су вербално (псовање, исмевање, оговарање,…), друштвено искључивање (вршење притиска на своје вршњаке да избегавају тј. не друже се и не комуницирају са неким конкретним дететом из школе), али и физичко (ударања, туче) и сексуално (давање ласцивних надимака, недозвољена додиривања између вршњака, недозвољено дељење фотографија са друштвених мрежа и њихово коментарисање у сексуалном смислу,…); нажалост, изложеност насиљу не престаје одласком из школе, већ се наставља и онлајн – дигитално насиље.

Један од путева развоја антисоцијалног понашања, чији је један облик и насилничко понашање, јесте неуспешност у школском постигнућу (из било ког разлога, нпр. интелектуалне способности, недостатк конценрације и пажње, хиперактивности, неразвијености радних навика и толеранције на фрустрацију у сусрету са задацима и изазовима образовања, лоше климе у породици, недовољне контроле од стране родитеља…), због чега се та деца могу осећати неадекватним и одбаченим од друге деце, па све мање остају везана за школу, све мање деле исте вредности већинске вршњачке групе (одељења, генерације,…), а све више се траже и проналазе у кликама вршњака којима су сличнија. Те клике су састављене од агресивних ученика који дају пример својим понашањем како демонстрирати агресију кроз насиље, подржавају насилничко понашање, дају заштиту један другом и/или заједно учествују у свим нападима, па и награђују једни друге због таквог понашања. Услед овакве климе у вршњачкој групи, дете-појединац може као покриће за своје понашање стављати групу, у смислу да шта год да ради то ради у име групе којој припада. Овакав осећај припадности и прихваћености, у детету изазива осећај моћи и подиже ниво самопоуздања.

Однос између школског колектива и ученика такође може да допринесе појави насиља:

• добри односи, кооперативност и повезаност са школом смањује учесталост насиља између ученика, а одуство истих повећава насиље;
• постојање јасних школских правила и општеприхваћеност нулте толеранције на насиље као вредности школе, смањује насиље, а одсуство истог га повећава;
• начин рада наставника у одељењу, добре вештине интерактивног предавања, похвале и оцене за труд и знање, доследно реаговање на сваки знак недозвољеног понашања позитивно делује на одржавање „школе без насиља“, а одуство истих обрнуто;
• уколико се није радило на уједињавању одељења и развоју равноправности између деце од првог разреда од стране учитеља, а потом и настваника разредне настве од петог разреда, веће су шансе да ће до насиља између ђака долазити чешће.

Један део стратегије би свакако требало да буде пружање помоћи деци да савладају градиво и поправе благовремено све оцене и тиме постигну за себе задовољавајућ школски успех. Овим би се повећавала заинтересованост за постигнућем и школа би постала прихватљивија као место и начин да се та потреба задовољи. Такође, прихваћеност у вршњачку групу би било лакше за постићи, па би фрустрације, агресивност која из ње произилази и насилно понашање путем кога се она „празни“, постали мањи и ређи.

Радионионица по групама имала је задатак да представи врсте насиља и да ученици одглуме ситуације у којим ће препознати насиље и начин да се превазиђе и заустави.

Наш заједнички продукт краси ходник у нашој школи.