Ко је Клара Цеткин?
Пре него су жене симболику славља пронашле у каранфилу, а мушкарци у куповини истог, десила се иницијатива која је покренула жене да се побуне и да тај датум омогуће.
Не из тих разлога, али из много већих и неопходнијих.
Иницијаторка свега била је управо она. Kлара Цеткин, рођена Ајзнер, ћерка је сеоског учитеља и мајке домаћице. Одрастајући на селу Видерау у Саксонији од малена се суочавала са реалним условима живота, који су били испод границе прихватљивог. То је међутим није спречило да се школује за учитељицу у класи Аугусте Сцхмидт, боркиње за права жена. И то са само 15 година.
У кругу руских студената са којима се дружила и дискутовала о социјалистичким идејама, упознала је Ossipa Zetkina. Заједничка интересовања и слични погледи на свет, зближили су ово двоје људи, који су се бавили социјализмом упркос забрани социјалистичких закона у Немачкој у то време. Управо ради тога, он је ухапшен на једном од тајних Конгреса социјалдемократа и протеран из земље. То је није спречило да 1883. године одлучи да се пресели у Париз како би могла бити са њим. Узела је његово презиме, али се никада није удала за њега како не би изгубила њемачко држављанство. Добили су двоје деце. Максима и Костју.
Њихов заједнички живот био је налик на њено детињство. Били су на рубу егзистенције, преживљавајући уз помоћ пријатеља, ангажованих у истом покрету. Она се потом одлучила за новинарство и преводитељство и почела се прилагођивати принципима марксизма. Њено најтеже доба услиједило је када се Осип разболео, а она морала бринути за децу, егзистенцију и њега, који је био готово непокретан. Умро је 1889. године. Исте године на конференцији у Паризу, одржала је реферат о правима жена који је навео жене да се ангажују у социјалдемократском покрету. Снажно се залагала за права жена на рад, упркос томе што су неки од њених колега сматрали да је то потпуно апсурдно, јер се радом жена умањују плате мушкарцима.
Иступала је јавно и говорила како се жене морају коначно ослободити надмоћи мушкараца, јер не постоји разлог зашто би они били надмоћнији.
Само годину дана касније вратила се у Немачку, након што су укинути и закони о забрани социјалиста. Радила је као уредница часописа “Једнакост” читавих 25 година, залагајући се за побољшање права жена у друштву. Посебан акценат стављала је на економску независност жена, која би им омогућила и једнаке плате за исте послове, право на организовање у синдикате, али и интересне савезе. Желела је да им се додели и једнако политичко право као мушкарцима. Њене иницијативе и залагања усвојена су првог пута када је Међународни дан жена прослављен 1911. године.
Њен осврт на брачну заједницу био је претеча феминистичког погледа на свијет. Сматрала је да га треба поставити на темеље равноправности која је подразумевала и једнаке улоге у васпитању и образовању деце. Никакав облик стереотипа није могао бити оправдање за жене које су морале потиснути каријеру због породице.
“Како мушкарац и жена припадају једно с другим при стварању детета, тако и припадају једно с другим при васпитању детета, јер васпитање је друго стварање детета и у много случајева и важнији дио стварања детета, а касније човека”, истицала је и посебно акцентовајући на обавезу родитеља да децу одгајају на исти начин. Без обзира на пол и узраст, сви су требали обављати све, једнако посвећено и предано. Ако пак родитељи одлуче да се разведу, она није видела разлог зашто да то не ураде.
Све што би себи дозволила, толерисала би и код других жена, јер веровала је да су двоструки стандарди апсолутно недопустиви. Абортус је из њеног угла био и остао женин избор, јер се радило о њеном телу, док је љубав могла бити слободна на све могуће начине.
У складу са изреченим и себи је омогућила исту, венчањем са 18 година млађим песником и сликаром Fridrihom Cundelasom којим је живјела у Штуттгарту. За време рата одобреног од стране врха социјалдемократске партије, јавно се супротставила и залагала за реформе. Позивајући жене на Конференцију жена, али и за крај рата, ухапшена је због издаје земље. Убрзо је пак пуштена из притвора.
Група радикалних левичара, којој је и сама припадала оформила је 1917. године “Независну социјалдемократску партију” у којој се налазила и њена дугогодишња пријатељица и активисткиња Роза Луксембург. Све то проузроковало је губитак позиције у “Једнакости”. Она се пак снашла и почела уређивати “Комунисткињу” женски часопис. Након четири године на Међународној конференцији жена изабрана је за водитељицу западноевропског међународног секретаријата Коминтерне жена у Берлину.
Умрла је 1933. године у Русији гђе је и сахрањена. Остала је запамћена као она која се борила да омогући све оно што жене данас имају, али некада недовољно свјесне и занемарују. Срећан јој дан који нам је омогућила.
Извор: http://www.lolamagazin.com
Мoја школа
Ћирилица
Електронски дневник
Учитељски кутак 
You must be logged in to post a comment.