Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец, него аждаја, па дочека царева сина те га прождере. Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази кући, стану се чудити шта би то било да га нема.

Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па га дочека те прождере. Кад после тога прође неколико дана а цареви синови не долазе натраг ниједан, забрине се сав двор. Онда и трећи син пође у лов, не би ли и браћу нашао. Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев Син не хтедне ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: „Кад се вратим, наћи ћу ја тебе.“ По том ходајући дуго по планини, не нађе ништа, па се онда врати у ону рекавицу, кад тамо, али у рекавици једна баба. Царев син јој назове Бога: „Помози Бог, бако!“ А баба му прихвати: „Бог ти помогао, синко!“

Онда је запита царев син: „Где је, бако, мој зец?“ А она му одговори: „Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.“ Чујући то царев син, мало се забрине, па рече баби: „Шта ћемо сад? Ту су ваља да и моја два брата пропала.“ Баба му одговори: „Јесу богме али није фајде, него синко иди кући, док ниси и ти за њима.“ Онда јој он рече: „Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш те напасти.“ А баба му се утече у реч: „О мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд.“ Онда он настави: „Слушај добро што ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми после казати кад дођем.“ После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: „Та где си за Бога? Куда тако далеко идеш? Никад не ћеш да ми кажеш куда идеш.“ А аждаја јој одговори: „Е моја бако, далеко ја идем.“ Онда јој се баба стане умиљавати: „А за што тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила.“ На то се аждаја насмеје, па јој рече: „Онде је моја снага у оном огњишту.“ Онда баба притисне грлити и љубити огњиште, а аждаја кад то види, удари у смех да јој рече: „Луда жено! није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом.“

Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: „Прођи се луда жено, није ту моја снага.“ Онда баба запита: „Да где је?“ А аждаја стане казивати: „Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је врапцу моја снага.“ Баба кад то чује, рече аждаји: „То је богме далеко, то ја не могу љубити.“ Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што је чула од аждаје. Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир па пође у свет. Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја. Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита: „Хоћеш ли чувати овце?“ А он одговори: „Хоћу, светла круно!“ Онда га цар прими и стане га световати и учити: „Има овде једно језеро, и докрај језера врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг за то, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће него држи куда ти хоћеш.“ Царев син захвали цару, па се оправи и изјави овце, и узме са собом још два хрта што могу зеца у пољу стићи, и једнога сокола што може сваку тицу ухватити, и понесе гајде.

Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрте и гајде под кладу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па стане викати: „О аждајо, о аждајо! та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја се одзове: „Сад ћу, царeв сине, сад.“ Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.“ А царев јој син одговори: „Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.“ Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола мете на раме а хрте уза се и гајде под пазухо па крене овце и пође у град свирајући гајде. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ниједан чобан није могао доћи с онога језера. Сутрадан царев син оправи се опет, и пође с овцама управо к језеру. А цар пошље за њим два коњаника да иду крадом да виде шта он ради, те се они попну на једну високу планину откуда ће добро видети. А чобан како дође, метне хрте и гајде под кладу ону, а сокола на њу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па повиче: „О аждајо, о аждајо! изиђи ми ка мејдан да се још огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја му се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! па се ухвате попојаске те се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.“ А царев јој син одговори: „Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.“

Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син: крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде. Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњаника још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је, „него“ вели „сутра да идеш с чобанином на језеро, да га пољубиш у чело.“ Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: „Нигде никога немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем.“ Тада је отац узме слободити и храбрити: „Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па који год изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди. Ја се уздам у Бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.“ Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: „Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој.“ Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи: „Не плачи злато, не бој се ништа.“ Кад дођу на језеро, овце се одмах развале око језера, а царев син метне сокола на кладу а хрте и гајде пода њу, па засуче гаће и рукаве па загази у воду и повиче: „О аждајо, о аждајо! изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је!

Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: „Та пусти ме царев сине да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.“ А царев јој син одговори: „Бре аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.“ Како он то рече, а царева девојка притрчи и пољуби га у образ, у око и у чело. Онда он махне аждајом и баци је у небеске висине, те аждаја кад падне на земљу сва се на комаде разбије, а како се она на комаде разбије, скочи из ње дивљи вепар, па нагне бегати, а царев син викне на чобанске псе: „Држи! не дај!“ а пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а царев син пусти хрте: „Држи! не дај!“ а хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ врапца. Кад ухвати врапца, рече му: „Сад да ми кажеш где су моја браћа.“ А врабац му одговори: „Хоћу, само ми немој ништа учинити.

Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену;одмах ће се отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа.“ Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави. Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину од куда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било. Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, и он се лепо умије, узме сокола на раме а хрте уза се, а гајде под пазухо, па свирајући крене овце и пође двору цареву, а девојка поред њега још у страху.

Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо. Цар који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места у цркву па их венчају и учине весеље за недељу дана. По том се царев син каже ко је он и од куд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут. Кад буду код оне рекавице, царев син заустави све пратиоце па уђе унутра те подсече оне три шибљике, и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо, а то у подруму свет Божиј. Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето та и браће његове; он се с њима загрли и ижљуби. Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.

У цара Тројана козје уши

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Пепељуга

Преле ђевојке код говеда око једне дубоке јаме, а дође некакав старац бијеле браде до појаса, па им рече: „Ђевојке! чувајте се ви те јаме, јер да које од вас упадне вретено у њу, оне би се мати одмах претворила у краву.“ Ово рекавши старац отиде, а ђевојке онда чудећи се његовијем ријечима прикуче се јами још ближе и стану се у њу надвиривати и разгледати је, док се једној, која је била најљепша између њих, измакне вретено из руке и падне у јаму. Кад она у вече дође кући, а то јој се мати претворила у краву и стоји пред кућом.

По том она стане ову краву гонити на пашу с осталијем говедима. Послије некога времена отац се ове ђевојке ожени удовицом која доведе једну своју кћер. Маћеха стане одмах мрзити на своју пасторку особито за то што је она била много љепша од њезине кћери: забрањивала јој је да се умива, чешља и преоблачи, и свакојако је тражила узроке да је кара и мучи. Једном јој даде ујутру пуну торбу куђеље па јој рекне: „Ако ово све данас не опредеш и у кокошку не смоташ, не иди ми довече кући, убићу те.“ Ђевојка сирота идући за говедима прела је колико је могла, а кад на подне говеда полијежу у пландишту, она видећи да се на куђељи не познаје што је опрела, стане плакати.

Кад је види она крава што јој је била мати ђе плаче, запита је што јој је, а она јој каже све редом што је и како је. Онда крава тјешећи је рекне јој да се за то не брине ни мало: „Ја ћу“ вели „куђељу узимати у уста и жвакати па ће се на моје ухо помолити жица, а ти је ухвати па одмах мотај на кокошку.“ Тако и учине: крава ставе куђељу у уста узимати и жвакати а ђевојка на ухо њезино жицу извлачити и мотати, и одмах буду готове.

Кад ђевојка у вече маћеси да велику кокошку, маћеха јој се врло зачуди, па јој сјутридан да још више куђеље, а кад она и ово опреде и смота као и оно прије и увече донесе кокошку готову, она помисли у себи да то њој помажу њезине другарице, па јој трећи дан да још више куђеље, али крадом пошаље за њом и своју кћер да гледа ко то њој помаже прести и мотати. Кад се ова послана ђевојка привуче те види како крава куђељу узима и жваће а пасторка на њезино ухо пређу мота, она се врати кући и каже све матери својој.

По том маћеха навали на свога мужа да се крава она закоље; муж је изнаприје жену од тога одвраћао, али најпослије кад се жена није шћела оканити, пристане и он на то, и каже јој да ће је у тај и у тај дан заклати. Кад пасторка за то дозна она стане једнако плакати, а кад је крава запита за што плаче и она јој каже све што је и како је, рече јој крава: „Мучи ти, не плачи, већ кад мене закољу, да не једеш од мене меса, већ кости моје да покупиш, па да их за кућом под тијем и под тијем каменом закопаш у земљу, па кад ти буде кака невоља дођи на мој гроб и наћи ћеш помоћ.“

Кад краву закољу и месо јој стану јести, ђевојка није шћела окусити изговарајући се да није гладна и да не може, него покупи све њезине кости па их закопа ђе јој је крава казала. Ђевојци је овој било име Мара, али како је послије тога највише радила и слушала у кући: носила воду, готовила јело, прала судове, мела кућу и радила све остале кућевне послове, и како се тако највише око ватре налазила, прозову је маћеха и њезина кћи пепељугом.

Једном у неђељу маћеха опремивши се са својом кћери у цркву проспе по кући пуну копању проса па рече пасторци: „Ти пепељуго! ако ово све просо не покупиш и ручак не зготовиш док ми из цркве дођемо, убићу те.“ Пошто оне отиду у цркву, ђевојка сирота стане плакати говорећи у себи: „За ручак ми није бриге, ласно ћу га зготовити, али ко ће толико просо покупити!“ У том јој падне на ум што јој је крава рекла ако кад буде у невољи да иде на њезин гроб и да ће наћи помоћ, па отрчи одмах онамо, кад тамо, али шта да види! на гробу стоји великачки сандук отворен пун свакојакијех драгоцјенијех хаљина, а на заклопцу његову два бијела голуба, па јој реку: „Маро! узми из сандука хаљине које хоћеш, па се обуци и иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и остало све уредити.“

Она весела узме прве хаљине с врха све од саме свиле, пак се обуче и отиде у цркву. У цркви све се, и женско и мушко, зачуди њезиној љепоти и њезинијем хаљинама, а највише што нико није знао ко је она и откуда је, а особито јој се зачуди и око на њу баци царски син који се онђе десио. Кад буде испред свршетка летурђије, она се из цркве искраде па бјежи кући, па свукавши своје хаљине остави их у сандук, а он се сам затвори и нестане га, а она брже к ватри, кад тамо а то просо покупљено, ручак готов и све уређено. Мало постоји, ал ето ти јој маћехе са кћерју својом из цркве, и врло се зачуде кад виде све уређено па и просо покупљено. Кад буде у другу неђељу, маћеха се са својом кћерју опет спреми у цркву и на походу проспе још више проса по кући па каже пасторци као и прије: „Ако то све просо не покупиш: и ручак не зготовиш и остало све не уредиш док ми дођемо из цркве, убићу те.“

Пошто њих двије отиду у цркву, пасторка одмах к материну гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје два бијела голуба, па јој реку: „Обуци се ти, Маро, па иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и остало све уредити.“ Онда она узме из сандука хаљине све од чистога сребра, пак се обуче и отиде у цркву. У цркви јој се опет зачуди све још више него прије, а царев син очију не сметаше с ње; али кад буде испред свршетка летурђије, она се између народа некако украде, те бјежи кући, пак се брже боље свуче и хаљине остави у сандук, па к ватри. Кад јој маћеха са својом кћерју дође из цркве, још већма се зачуде кад виде просо покупљено, ручак готов и остало све уређено, и никако се нијесу могле дочудити.

Кад буде у трећу неђељу, оне се опет спреме у цркву, па на походу маћеха проспе још више проса по кући и каже пасторци као и прије: „Ако ово просо све не покупиш, ручак не зготовиш и остало све не уредиш док ми дођемо из цркве, убићу те.“ Пошто оне отиду из куће, пасторка одмах к материну гробу и нађе опет сандук отворен и на заклопцу два бијела голуба који јој реку да се обуче и да иде у цркву а да се не брине ни за што у кући. Онда она узме из сандука хаљине све од суха злата пак се обуче и отиде у цркву. У цркви јој се сви зачуде још већма, а царев је син био намислио да је не пушта као и прије, већ да је чува да види куда ће. Кад буде испред свршетка летурђије те она пође да иде, а царев син за њом устопице, и тако она између народа провлачећи се и бјежећи некако јој спадне папуча с десне ноге, и она не имајући кад тражити је побјегне босонога а царев син узме јој папучу. Дошавши она кући свуче се и хаљине остави у сандук па одмах к ватри као и прије.

Царев син потом зађе с оном папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће дође и кући њезина оца. Маћеха њезина кад је виђела да ће царев син доћи и њиховој кући да тражи ону ђевојку, она њу пред кућом сакрије под корито.

Кад царев син дође с папучом и запита имају ли каку ђевојку у кући, она му каже да имају и изведе му своју кћер. Кад јој папучу он огледа на ногу, али јој папуча не може ни на прсте да се навуче; онда царев син запита имају ли у кући још каку ђевојку, а она му каже да немају више никаке. У том пијевац скочи на корито пак запјева: „Кукуријеку, ево је под коритом.“Маћеха повиче: ,.Иш, орао те однио!“ Царев син чувши то, потрчи брже боље ка кориту те га дигне, кад тамо, а то под њим она иста ђевојка што је била у цркви и у онијем истијем хаљинама у којијем је трећи пут била, само без папуче на десној нози. Кад је царев син угледа, он се готово обезнани од радости, па јој брже боље папучу назује на десну ногу, и видећи да јој је не само таман на ногу него да је управо и онака као и она што јој је на лијевој нози, одведе је своме двору и ожени се њоме.

Златоруни ован

Био један ловац, па кад једном отиде у лов у планину, изиђе преда њ ован са златном вуном. Ловац, кад га опази, потегне из пушке да га убије, а ован се затрчи те њега пре роговима убије. Ловац падне на место мртав, и друштво његово кад га после нађе, не знајући ко га је убио, однесе га кући и укопа. После тога жена овога ловца обеси његову пушку о клин. Кад јој се син опаше снагом, он заиште од матере ону пушку да иде с њом у лов, а мати му је не хтедне дати говорећи: „Нипошто, синко! Отац је твој погинуо с том пушком, па хоћеш и теби главе да дође?“ Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуму, онај ован са златном вуном изиђе и преда њ, па му рече: „Твога сам оца убио, па ћу и тебе.“ А он се уплаши, па рекне: „Помози Боже!“, и натегне пушку и убије овна. Сад се обрадује где је убио златоруна овна, што га у царству нема, па здере кожу с њега и однесе кући.

Малопомало, прочује се то до цара, и цар заповеди да му се донесе та кожа да види каквих још зверова има у његовом царству. Кад онај момак однесе кожу и цару покаже, цар му рече: „Ишти шта хоћеш да ти дам за ту кожу.“ А он му одговори: „Нећу је продати нипошто.“ У онога цара био је доглавник стриц онога момка, па своме синовцу није био пријатељ, већ злотвор. Он рече цару: „Кад он неће ту кожу теби да да, гледај да му скрхамо врат, заповеди му да учини што не може бити.“ И тако научи цара те дозове момче и рече му да посади виноград и да за седам дана донесе с њега нова вина.

Момче, кад то чује, стане плакати и молити се да он то не може учинити, нити то може бити; а цар му опет рече: „Ако за седам дана то не урадиш, није на теби главе.“ Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати, кад чује, одговори му: „Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.“ Плачући тако момче и мислећи шта ће радити и куда ће, да би га нестало, изиђе иза села и подобро се од њега удаљи. Кад наједанпут једно девојче изиђе преда њ и запита га: „Зашто, брате, плачеш?“ А он јој срдито одговори: „Иди с Богом, кад ми помоћи не можеш“, и пође даље, а девојче пристане за њим и стане га молити да јој каже, „може бити“, вели, „да ћу ти помоћи“.

Онда он стане па јој рече: „Казаћу ти, али сам Бог да ми помогне, други ми нико не може помоћи“, и приповеди јој све шта га је снашло и шта му је цар заповедио. Она, кад га саслуша, рече му: „Не бој се, брате, него иди и ишти у цара на ком ће месту да буде виноград, па нека ти ишпартају, а ти узми торбу и у њу струк босиљка, па иди на оно место и лези те спавај, а за седам дана имаћеш грожђа зрела.“ Он се на то врати кући и каже матери као од муке како се с девојчетом нашао и шта му је казало. А мати, кад чује, рече му: „Иди, синко, иди огледај, ионако си пропао.“

Онда он отиде к цару и заиште место за виноград и да му се ишпарта ше ће бити бразде. Цар му да све и учини како је искао; а он узме торбу о раме и у њу струк босиљка, па невесео легне онде спавати. Кад ујутру устане, а то виноград посађен; друго јутро листао, до седам дана било већ грожђе зрело у њему, а то је било време кад ншде нема грожђа. Он набере грожђа, измуља и однесе цару слатка вина и у марами грожђа. Кад цар то види, врло се зачуди, и сви у двору. Онда стриц онога момка рече цару: „Сад ћемо му заповедити друго што заиста неће моћи учинити.“

Па научи цара те дозове оно момче и рече му: „Од виљевских зуба да ми начиниш двор.“ Он кад то чује, отиде кући плачући и приповеди матери шта му је сад цар заповедио, и рече јој: „Ово, мајко, нити може бити, нити ја могу свршити.“ А мати му одговори: „Иди, синко, опет иза села, не би ли те Бог намерио на ону девојчицу.“ Он изиђе иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку нашао, она изиђе опет преда њ па му рече: „Опет си, брате, невесео и плачан.“ А он јој се стане тужити шта му је сад заповеђено. Она, кад га саслуша, рече му: „Лако ће бити и то; него иди к цару и ишти лађу и у њој триста акова вина и триста акова ракије, и уз то још двадесет дунђера, па кад дођеш на лађи ту и ту између две планине, загради воду што је онде, па успи у њу све вино и ракију. Виљеви ће онамо доћи да пију воду, па ће се опити и попадати, а дунђери онда нека им све зубе изрежу, па их носи на оно место где цар хоће да му се град сагради, па лези те спавај, а за седам дана биће град готов.“

Онда се он врати кући и приповеди матери како је био опет с девојком и шта му је она казала. А мати му опет рече: „Иди, синко, не би ли Бог дао да ти опет помогне.“ Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се опију и попадају, а дунђери им исеку зубе и донесу на оно место ше ће се град зидати; он увече метне у торбу струк босиљка, па отиде онамо и легне спавати, и тако за седам дана буде град готов. Кад цар види готов град, врло се удиви, па рече стрицу онога детета, своме доглавнику: „Е, сад шта да му радим? Ово није чбвек, Бог зна шта је.“

А он му одговори: „Још једно да му заповедиш па ако и то сврши, заиста је нешто више од човека.“ И тако опет наговори цара, те дозове момче и рече му: „Сад још да ми ддаедеш царску девојку из другога царства из тога и из тога града. Ако ми је не доведеш, на теби нема главе.“ Момче, кад то чује, отиде матери својој и каже јој шта је цар заповедио, а она му рече: „Иди, синко, тражи опет ону девојку, не би ли Бог дао да те опет избави.“ Он отиде иза села и нађе ону девојку, па јој приповеди шта му је опет заповеђено.

Девојка, кад га саслуша, рече му: „Иди ишти у цара галију, и у њој да се начини двадесет дућана, и у свакоме дућану да буде трг од друге руке, све бољи од бољега; и ишти да се изберу најлепши момци, па нека их лепо обуку и наместе за калфе, у сваки дућан по један. Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш, прво и прво, човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати; он ће казати да хоће, а ти му подај што год заиште.

После ћеш срести другога где носи шарана у чуну, све су му златне краљушти, и тога шарана купи поштопото. Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај што год заиште. Од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба из левога крила једно перо, па ћеш их пустити све. Кад отидеш у друго царство под онај град, а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји. Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду:

Товоре људи: откако је овога града, још оваке галије није било ни овака трга.’ То ће зачути и царева девојка, па ће се искати у оца да је пусти да и она види. Кад она дође са својим другарицама у галију, ти је водисве из дућана у дућан, и износи трг свакојаки преда њу, све лепши и лепши, и све је забављај док се мало посумрачи, па кад се посумрачи, а ти крени галију у тај ће мах пасти тама да се ништа не види. У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору шта је и како је. А ти онда запали перце од орла, те ће ти орао одмах доћи, а ти му кажи нека ухвати тицу, и орао ће је ухватити.

После ће девојка бацити један камичак у воду, те ће галија одмах стати, а ти онда узми краљушт од шарана и запали је, и шаран ће ти одмах доћи, а ти му кажи да нађе и прогута онај камичак, шаран ће га наћи и прогутати, а галија ће одмах поћи. После ћете дуго путовати на миру, па ћете најпосле доћи између две планине: онда ће се галија окаменити и велики ћете страх претрпети, и девојка ће те терати да јој донесеш живе воде, а ти онда од голуба перце запали, и голуб ће ти одмах доћи, а ти му подај стакленце и он ће ти донети живе воде; потом ће се одмах галија кренути и дрћи ћеш сретно кући с царском девојком.“

Пошто момче саслуша девојку, отиде кући и каже матери све, па онда отиде к цару и заиште све што му је требало; цар му није могао одрећи, него му да, и тако се он крене с галијом. Путујући тако, сврши на путу све као што му је речено, и дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дсфе натраг. У граду цар и његов доглавник с царевих пенџера угледају галију издалека где иде, пак рече доглавник цару: „Сад га погуби како изиђе из галије, друкчије му не можеш досадити.“ Кад галија већ стане у крај, онда стану излазити на брег сви редом, најпре девојка са својим другарицама, па онда момци, а најпосле он, а цар намести џелата те, како се помоли из галије, одсече му гааву. Цар је мислио ону царску кћер за себе узети, те како она изиђе из галије, он прискочи к њој те је стане миловати, а она се окрене од њега па рече: „Камо онај што се трудио за мене?“ А кад види да му је глава одсечена, одмах узме живу воду, те га прелије и стави гааву, и он опет оживи као и био. Кад цар и његов догаавник опазе да је он оживео, рече доглавник цару: „Тај ће сад још више знати него што је знао, јер је био и мртав па опет оживео.“

Цар зажели дознати да ли се заиста више зна кад се наново проживи, па заповеди да и њему одсеку главу, и да га девојка живом водом проживи. Пошто цару одсеку главу, царска кћи не хтедне ни да зна за њега, него одмах напише оцу књигу и каже све како је било и да она хоће да пође за оно момче, а отац њезин отпише да народ прими оно момче за цара; ако ли неће, да ће он дигнути крајину на њих. Народ одмах призна да је право да он узме цареву кћер и да царује. И тако оно момче ожени се царевом девојком и постане цар, а остали момци што су с њим ишли и жене се оним девојкама што су биле поред царске кћери и постану велика господа.