Током психотерапије одраслих особа показало се да је на развијање њиховог осећања ниже вредности значајно утицало то што им родитељи у детињству нису показивали љубав. То сазнање је подстакло многе младе родитеље да јасно изражавају родитељску љубав како би им деца израсла у ментално здраве одрасле. Када су та деца одрасла, испоставило се да осећање ниже вредности може да се развије упркос јасно показаној родитељској љубави.

Једно од објашњења је „траума јавности” коју доживљава дете које родитељи нису припремили за сусрет са јавним социјалним простором. Природно је да деца навикла на блискост имају потешкоћа у сналажењу са дистанцом која одликује јавност.

Мало дете се развија у породичним односима блискости. То су односи у којима су људи близу, у којима нема дистанце. Све важне особе са којима се дете сусреће јасно прихватају дете и показују му неку врсту љубави. Када је дете задовољно или срећно зато што је у нечему успело, људи око њега се радују заједно са њим, а када је тужно, другима је жао. За њега је једнако „бити прихваћено” и „бити вредно”.

Узимајући породичне односе као модел за све друштвене односе, дете почиње да верује да вреди и да ће га зато прихватити сви други људи.

Док у блискости влада прихваћеност, у јавности влада дистанца. Када дете изађе на улицу, уђе у групу деце, у разред, тада је оно закорачило у јавност. Траума настаје онда када дете које је навикло да га сви примећују, да га сви познају и прихватају почне да увиђа да га у јавности многи људи ни не примећују, а камоли прихватају. То доводи до дететовог закључка да, упркос томе што му причају родитељи, оно заправо није довољно вредно да би заслужило да буде прихваћено.

Када неприпремљено дете искорачи из блискости у којој је заштићено и сусретне се са јавношћу, то може да се претвори у „траму јавности” због које се дете касније у животу осећа недовољно вредном особом.

Многи, не само млади људи, покушавају да превазиђу ово осећање тако што траже начине да другима што пре постану интересантни, привлачни, пожељни, забавни… Други вредно раде намеравајући да „једног дана” свима покажу ко су и колико вреде. Вероватно су каријере многих људи који су задужили човечанство имале као почетни мотив ову дечју фантазију о слави.

Како би спречили „трауму јавности” родитељи би требало деци на време да објасне разлику између правила која владају у два социјална света: од тога да је дистанца у јавности нешто што је сасвим нормално до тога да неприхватање у групи вршњака не мора да буде никакав проблем.