Не што је моје дете…

Подржавање деце, изражена одговорност, брига и пажња, све су то лепе родитељске дужности, али до једне границе.
Непомирљиве супротности у основи су сличније него што се на први поглед може замислити. Екстреми су увек “браћа по матери”. Сећам се једног предавања из доба специјализантског учења на коме се говорило о истраживањима која су показала да деца одрасла у породици у којој је макар један родитељ алкохоличар чешће сама постају алкохоличари.
Очекивано.
Али иста истраживања указивала су и да, у статистичким значајном проценту, деца одрасла у овим породицама чешће, у односу на контролну групу, постају антиалкохоличари, дакле заклети противници алкохола. Опет очекивано и логично, јер се модел породичне културе преноси или као репликативни (пресликани) или као коректибилни (опозитни). Два краја истог штапа. Та страшна реч “мера” пођеднако је удаљена од обе максималне амплитуде истог клатна.
Генерације наших родитеља, ради живота и школовања у индустријализованим социјалистичким градовима у настајању, прерано су напуштале своје родитеље.
Овај “рани губитак дечјег селфа” носио је са собом (између осталог) и идеализовано сећање на завичај и “скраћена” детињства пуна сиромаштва, суровости и чешће тражене безусловне послушности него испољене безрезервне љубави. Између осталог и због тога, деца социјализма чешће су постајала родитељи чврсто решени да својој деци императивно дарују све “што они нису имали”. Али гладни ретко имају меру. Свака ситост тражи време.
Упркос неретко јасно вербализованој свести да нам се та грешка неће поткрасти, презаштићујући и “на дете хиперфокусирани стил родитељства” данас је чешће правило него особеност само неких породица. Ова културолошка карактеристика (нашег региона), по неписаном правилу, нераздвојива је од (разумљиве) родитељске некритичности у односу на перцепцију дететових дарова, талената и потенцијала. Типична реченица, лакмус папир који одаје родитељску пристрасност, јесте парадоксално заклињање на објективност.
“Верујте ми, докторе, не што је моје дете, него објективно могу да кажем да је оно…!?” Не негирам постојање великог броја (препознатих) потенцијала код детета, али негирам да родитељ (Богу хвала) може бити дистанцирани, рационални и објективни посматрач тих потенцијала. Не може се бити објективан према нечему тако личном, вољеном и субјективном. И не треба! Кад љубав умеша прсте, објективност (на срећу) губи. А то што човек (родитељ) некад има потребу да нешто посебно истакне и нагласи, то много о њему открива.
Како се стиче самопоуздање поред родитеља који те лишава сваке могућности да се увериш у сопствену адекватност сналажења у изазовним ситуацијама?
Подржавање деце, изражена одговорност, брига и пажња, све су то лепе родитељске дужности, али до једне границе.
Да ли савремени родитељ презаштићује своју децу?
Презаштићивање је родитељска тежња да се дете, на путу одрастања, заштити од сваког вида дискомфора и сачува од најмањег физичког, емоционалног и менталног бола. Повреде, падови, саплитања, огреботине и модрице, све је то део нормалног детињства. Ако нам дете није у некој непосредној опасности, јако је важно да научимо да постоје моменти у којима једноставно не треба “притрчати у помоћ”, већ сачекати и прогутати “родитељску кнедлу” стрпљења.
Нераздвојив део оваквог на “дете хиперфокусираног родитељства” јесте и наметање пројектованог и од детета очекиваног, што искључује право детета на експериментисање и пробање нових ствари. То је “чист губитак времена” за оно за шта је дете “очигледно” надарено (и што му је намењено).
Презаштићујући дете, ускраћујемо му прилику да створи реалну слику света који га окружује. Надолазећи живот неће увек бити место пријатности у коме ће се водити рачуна о његовим потребама.
Ми родитељи често грешимо изналазећи разна оправдања за дечје неуспехе, јер кроз њих видимо неуспех сопственог родитељства
Уколико дете прве дане адолесценције и преласка у одрасло доба дочека без довољно искуства емоционалне фрустрације (спутане потребе) и неопходности поштовања (неопходних) граница, врховна команда нашег понашања (префронтални региони коре великог мозга), у ситуацијама повишеног захтева, лако ће капитулирати и команду над понашањем предаће мање обученим и непредвидљивим официрима нижих чинова (амигдале, центри емоција).
Превеликом бригом и контролом над дечјим животима ускраћујемо их за суочавање са стварним, већим или мањим, страховима које у себи носе. Како ће касније знати да их толеришу и да ли ће знати да се са њима на прави начин суоче? Можда ће избегавати све оне ситуације које им се учине неизвесним и ризичним, макар оне доносиле љубав или блискост.
Циљ није да дете никад не падне, циљ је да научи да устане. Контрола и доминација у родитељству не учи и не храбри дете да прави личне изборе, нераздвојиве од раних лекција о одговорности, аутономији и фрустрацији, већ ствара одрасле који ће вечито ишчекивати да важне одлуке доносе други уместо њих. Осамостаљивање детета није дететова непослушност.
Велики је изазов дати (не безгранично) поверење детету да само одлучује у моментима кад се јавља јака родитељска потреба за контролом и жеља да му се пут поравна (и не буде трновит као мој) или да се предупреди грешка (и после не буде касно). Када је писмени из математике у питању, у разговору са забринутим родитељима још се и усудим то да тражим, али када се приближи пријемни испит, боље ми је да ћутим.
Најчешће се изостанак вере у дете и вишак добре намере правдају важношћу баш тог преломног и критичног момента одрастања. Родитељска анксиозност увек се преплиће са родитељском одговорношћу, међутим грешка је ако дозволимо да нас родитељска лебдећа напетост преплави и тиме наше дете ускрати за стицања драгоцених личних искустава и суочавања са последицама својих одлука. На анксиозност ослоњена родитељска опрезност учиниће родитеља немоћним да се одупре потреби да “ускочи” и предупреди да се “нешто деси”.

Како се стиче самопоуздање поред родитеља који те лишава сваке могућности да се увериш у сопствену адекватност сналажења у изазовним ситуацијама? “Ушушкавање” детета је (не)свесно искључиво у функцији редукције родитељског немира, а не развоја дечјих вештина. Ако као дете не стекнемо капацитет за преузимање здравог ризика, то у каснијим фазама живота, у одраслом добу, може резултирати повлачењем и недостатком поверења у сопствене способности.
Нама најважнија млада бића расту уз нас, стасавају, упијају, идентификују се и имитирају нас. Наша су огледала. Кад у своје родитељство не верујемо, у децу сумњамо. Животну јачину доноси постепено и контролисано суочавање младости са “болном реалношћу” и сасвим могућим пратећим повредама (ега).
Родитељска анксиозност увек се преплиће са родитељском одговорношћу, међутим грешка је ако дозволимо да нас родитељска лебдећа напетост преплави и тиме наше дете ускрати за стицања драгоцених личних искустава и суочавања са последицама својих одлука
Вид презаштићености је и стално налажење оправдања и спречавање суочавања детета са неуспехом, можда управо због неких његових лоших навика или превеликих (родитељских) очекивања. Ми родитељи често грешимо изналазећи разна оправдања за дечје неуспехе, јер кроз њих видимо неуспех сопственог родитељства.
Некад одемо и даље, па деци након неког препознатог (пролазног и дечјег) неуспеха дајемо превелику пажњу и централно место у породичним односима, учећи их да имају право да буду фрустрирани и да ту фрустрацију на друге преносе. То је образац који они касније задржавају и често (на рачун своје штете) користе.
“Дете је отац човеку” и не треба веровати да ће баш сваки у детињству створени образац понашања дете одрастањем превазићи. Напротив, у одраслом добу, када бројне тешкоће не могу да се савладају, особе које су у детињству бивале презаштићене заузимаће амбивалентан став према родитељима, пројектујући на њих љутњу према вечито “ненаклоњеној” околини.
У тумачењу раних успеха или неуспеха, велика је улога не само родитеља већ и учитеља или тренера, и ту ваља заједно балансирати између претераног критицизма и “сваљивања кривице” искључиво на лошу срећу и друге (од деце независне) спољашње узроке. Само деца научена шта је одговорност добијају прве лекције храбрости. Корен научене животне беспомоћности и помирљивости до детињства досеже.
Када дете покушава да вози бицикл без руку и крене ка мајци да јој се похвали, дужност мајке је да застане и сачека, да обузда родитељски страх.
Важан је испит пред малим јунаком. Ако заиста успе, биће овенчани победник пред најважнијим бићем свог детињства, а ако падне, научиће важну лекцију живота. Изгубиће само ако мајка потрчи и спречи га да се окуша. Поред тога што ће га ускратити за драгоцено животно искуство, показаће и да му довољно не верује. Мајка мора увек да храбри и верује, мајка неуспеле покушаје да не броји.

Пише: Александар Мисојчић је један од најпознатијих српских психијатара.