Шта ћемо радити овог лета?
Оманула сам као родитељ. Немам летњих планова за своју млађу децу.
Старија деца раде. Али она од 13 и 8 година, која су у фази када се стичу академска знања и вештине (ако верујете ономе што сви причају), не раде ништа. Нема кампа. Нема додатних активности. Нема посебних путовања. Добро, сваког лета на две недеље изнајмљујемо кућу на мору, али нисам ништа посебно тамо испланирала за њих. Ја ћу читати књиге.
Када стигне септембар, моја деца ће бити она поцрнела, са прљавштином испод ноктију и мало глупља од свих осталих. Осим ако се мери способност рецитовања епизода Сунђер Боба, пуцање из водених пиштоља или изградња кућа у Мајнкрафту, у чему ће заблистати.
Могла бих да кажем да је то зато што сам присталица неорганизованог провођења времена, охрабривања деце да слушају своју унутрашњу музу, осмисле сопствену забаву и науче се сналажљивости. Али није то у питању.
Једноставно сам преморена. Ово је била дуга година. Прилично сам одушевљена што смо до краја школске године успевали да их свако јутро испратимо у школу у релативно чистој одећи, са урађеним домаћим и са новцем за ужину.
Организовање лета било је просто превише, као и помисао на то да се деца и даље сваког јутра испраћају обучена у релативно чисту одећу и опремљена са свим неопходним стварима. Пошто немамо проблем око чувања деце – једно од нас је обично кући – нисмо то ни урадили.
Ни деца нису била стварно заинтересована да нешто раде. Изнела сам им разне идеје, додуше без превише ентузијазма, али се ни они нису загрејали. Могла сам да их натерам да негде иду, али, будући да сам управо платила за две припреме за колеџ, идеја да трошим новац на нешто што не желе заиста да раде деловала је глупо.
Сви смо одбројавали дане до краја школе. Памтим тај осећај из детињства, осећај да иза последњег школског дана чека блажена празнина лета.
То је оно што сам највише волела – празнина. Није да нисмо ништа радили током лета, радили смо много тога. Али, смишљали смо ствари успут. И било нам је сасвим лепо.
„Чудим се некад колико су се ствари промениле. Данас се више не траћи ни један тренутак. Када смо почели тако да размишљамо? Шта се десило са зезањем? „
Чудим се некад колико су се ствари промениле. Данас се више не траћи ни један тренутак. Мој осмогодишњак дошао је кући са календаром пуним математичких задатака које треба да решава сваког боговетног дана током лета, као и са летњим списком лектире. Добио је и писмо у коме се родитељима објашњава да су ти задаци од кључне важности, уколико не желимо да дете током лета изгуби академски ниво. Да, зато што је то једино важно у животу: академски напредак. Када смо почели тако да размишљамо? Шта се десило са зезањем? Да ли данашња деца заиста више постижу? Не верујем.
Врло је могуће да ће мојој деци бити досадно. Заправо, прилично сам у то сигурна. Сећам се и да је мени бивало досадно током тих празних летњих дана. Али, досада није сасвим лоша. Она вас понекад натера да ослушнете ту унутрашњу музу, осмислите забаву и научите да се сналазите. Такође, она може да вас наведе да школу доживите као далеко забавнију, нешто због чега се вреди потрудити кад се лето заврши.
Али, сада звучим као неко ко жели да се оправда за своје понашање, што не би требало да радим. Имам право на лењост и на лудачку потребу да живот буде мало мање компликован. Кад стигне септембар, моја деца ће бити међу онима који су заборавили нешто математике, која нису узнапредовала у неком спорту нити научила компјутерско програмирање, дизајнирање зграда или неку другу вештину која ће добро изгледати у њиховом ЦВ-ју. Њихови састави на тему “Шта сам радио овог лета” биће досадни.
Да, оманула сам. Али сви ћемо се одморити. И значајно поправити расположење.
Aутор: Клер Мекарти
Мoја школа
Ћирилица
Електронски дневник
Учитељски кутак 
You must be logged in to post a comment.