Стидљиво дете
Стидљивост може да буде део дететовог карактера, наследни фактор, али и пролазна фаза у његовом одрастању…
Стидљивост се често третира као комбинација страха, привидне (не)заинтересованости за околину, повученост у сопствени свет… Говор стидљивих особа (има их и одраслих, не само деце) је тих, спор, колебљив, понекад дрхтав. Код сасвим мале деце, у узрасту до три године, манифестује се као спуштање погледа, сисање прста, одбијање комуникације. Чешћа је код деце која су јединци, која су од рођења навикла да су у центру пажње одраслих. У вршњачком окружењу она постају збуњена, јер ту важе другачија правила понашања. Потребно им је време да савладају вештину комуницирања са вршњацима. Са друге стране, стидљиво или повучено дете биће омиљено код наставника у школи. Оно не „прави“ несташлуке, одбија ризике, нико не мора да га опомиње да буде послушно или мирно на часу. Међутим, стидљивост се у данашњем друштву све више препознаје као мана, тачније – недостатак упорности, амбиција… и свих оних за успех неопходних способности.
ГРАНИЦА. Родитељима се увек препоручује да не инсистирају да дете буде одраз њихових сопствених амбиција, да буду свесни његових могућности и да га само усмеравају уз благо подстицање. Међутим, одредити границу између дететове природе, тј. толеранције на његову природу и онога што треба да усмеравате је веома тешко.
Односно, уколико ваше дете у предшколском узрасту избегава другу децу или тешко склапа познанства, то још увек није поуздан знак стидљивости. Са првом социјализацијом (за неку децу је то вртић, а за неку основна школа) ова ће се особина променити. Наиме, када успе да се навикне на свој вртић или школу, оно ће моћи успешно да контактира у свом окружењу, а његова стидљивост више неће постојати као проблем.
Међутим, уколико ваше дете изразито избегава другу децу и одрасле, упорно ћути и када му се постави отворено питање, не жели ни контакт погледом, ако има нападе беса или плача када су друга деца у близини, ако одбија одлазак у парк, играоницу или било које друго место где ће боравити деца… његова стидљивост заслужује вашу пуну пажњу. На жалост, овако бурно изражена стидљивост прети да озбиљно утиче на оптимални социјални развој вашег детета.
“Опасне” реченице
Када свом стидљивом детету кажете: “Престани да црвениш”, “Опет муцаш…“, додатно ћете га постидети. Такође, немојте тражити кривца. Ако пред дететом коментаришете да је оно стидљиво, јер је, на пример, “повукло”, наследило ову особину од породице свог оца ви, заправо, потенцирате генетско наслеђе. Дете ће тада стећи утисак да је то неко непроменљиво стање, део породичне традиције. Тако ћете утицати да се оно помири са негативним осећањем себе, спречити га да се развија. Свака оштра реч погоршава осећање стидљивог детета које има у односу на самог себе. Избегавајте критике и свако ругање, подсмешљиве или ироничне називе.
САМОСТАЛНОСТ. Од најранијих дана учите дете да има своје обавезе. Оне ће бити примерене његовом узрасту, мењаће се са његовим одрастањем и постепено постајати све сложеније. Наиме, када уместо њега обављате његове задатке, код детета се може развити став да оно само за обављање тих задатака није способно. Ове обавезе не тичу се само кућних послова или хигијенских навика, већ и одређених правила понашања. Тако ћете, на пример, са четири године тражити од њега не само да спрема иза себе своје играчке, већ и да каже „Добар дан“ када сретне некога кога познаје.
СОЦИЈАЛНЕ ВЕШТИНЕ. Ваше дете не познаје социјалне вештине јер нема искуство које у развијању социјалних односа имате ви. Научите га „магичним“ реченицама, примереним његовом узрасту. Односно, када га подстичете да оно учини први корак у некој игри са вршњацима, уз реченицу: „Могу ли и ја да се играм са вама?“, увелико утичете на развој његовог самопоуздања. Чак и уколико га друга деца одбију у игри, ваше дете је премостило велику препреку првог контакта и побољшало слику коју има о себи. У сопственим очима, после овог корака биће храбрије, одлучније, самосталније.
ВРШЊАЦИ. Омогућите детету што више сусрета са његовим вршњацима, а ви покушајте да га у овим приликама што више остављате да се сналази само у решавању потенцијалних конфликата. Ви будите подршка и неко ко „ускаче“ када оно не може самостално да се избори, али је од огромне важности да му дозволите барем покушај за самостално решавање сукоба. Наиме, уколико у предшколском и касније основно-школском узрасту деца не науче да се изборе са својим проблемима и стресовима, неће то савладати ни када буду старији и имали неке друге, можда веома озбиљне проблеме. Такође, ако навикенте дете да ви решавате његове сукобе оно не може да развије сугурност у себе и није способно за комуникацију када ви нисте присутни.
Извор: http://www.yumama.com/
Мoја школа
Ћирилица
Електронски дневник
Учитељски кутак 
You must be logged in to post a comment.