Учитељски кутак

Добро дошли на блог учитељице Наташе!

Зоран Миливојевић: У Србији се успех кажњава

milivojevic-tekstПсихотерапеут великог искуства, угледни дијагностичар и предавач на Универзитету Сигмунд Фројд у Бечу на језику ’да свако разуме’ Зоран Миливојевић објашњава како се овде, у Србији, гледа на успех, како се прихватају успешни и у чему је ’проклетство’народа који има самоуверене и иновативне појединце, који су научили да се снађу.

Да ли би се у Србији због комшијског успеха родила идеја да се тркне по отров за његову краву или би се десила куповина два бика, да се буде бољи? Да на улицама Србије пресретнете десеторо људи и питате ’Да ли бисте волели да будете председник владе?’, шта би вам рекли? Психотерапеут Зоран Миливојевић на то све каже:

„Ми смо друштво које не подржава успех. Зашто? Зато што се наши људи пореде. Гледајући оне који су успели, прво помислимо ’Види како је он успео!’, а онда се поредимо и себе, наравно, доживљавамо као неуспешне. То је проблем. У примитивним друштвима поређење са успешним води ка идеји да ’комшији цркне крава’, наместо да туђ успех буде мотив да се стигне и престигне. Наместо да се купи крава или два бика, купује се отров за комшијску краву како би обе стране биле једнаке, сиромашне“, каже Миливојевић и такво друштво назива ’спљоштеним’.

„Универзалан проблем у Србији је што смо ми, како бих ја то рекао, ’спљоштено’ друштво. Нема вертикале. Прави пример је, рецимо, двоје деце од којих једно добије играчку, а друго не. Прво ће поломити играчку другог да би се изједначило. Неће тражити да и оно добије своју.
Ако на улици сада питате десеторо људи ’Да ли бисте волели да будете председник владе?’, мислим да би њих седморо прихватило и одговорило:“Ето, коначно и ви да препознате праву вредност!“. Овде се сви пореде са сваким, свако мисли да је довољно добар. То је самоувереност која у уређеним друштвима доводи до успеха. Зато су наши људи у иностранству успешни, уверени су да могу, да су бољи од осталих.“

Кукамо и кад нам иде

Интересантно је запажање психотерапеут Миливојевића, за које не треба много захтевних доказа. Пракса је да Срби кукају…

„Пошто се овде успех кажњава и постоји забрана да се буде успешан и срећан, дешава се да они којима добро иде глуме да им не иде, кукају. Или, ако се хвале, хвале се опет кукајући ’Јао, добио сам неку стипендију. Јао, баш сад ћу морати у Америку на шест месеци. Па, где су ме баш сад нашли!’. Дао је информацију да је успео, похвалио се, али се максимално потрудио да огади да не био кажњен на неки начин. Али, то није само наш специјалитет. То је специјалитет неуређених друштава. У сваком народу има зависти, али рецимо, Аустријанци ће желети ’да комшији цркне крава’ само ако је у питању нешто нелегално, ако ’власник краве’ не плаћа порез, не поштује правила. Утакмица мора да буде фер и сви морају да се придржавају тих правила. Нема деструкције, отимања, дисквалификације већ се људи веома труде да престигну. Завист користе у конструктивном смислу, туђ успех као подстицај за напредак. И, тако из генерације у генерацију“, искуство је Миливојевића.

’Нисам успео зато што живим у Србији?’

На питање: ’Колико Србију треба кривити за неуспех појединца?’, психотерапеут Миливојевић одговара:

„Многи кажу ’Нисам успео у животу зато што живим у Србији!’. Не слажем се, јер ко је успешан, биће успешан у различитим ситуацијама и контекстима. Ако нисте успели у Србији, вероватно нећете ни у Америци или Немачкој. Тачно је да нам се у последњих 25 година друштво распало, ведности грађанске класе су се изгубиле јер су нас снашли и ратови, и бомардовање, и транзиција, врло густи догађаји. Још увек нам се свашта дешава и тешко је остати нормалан, имати животне приоритете какве имају људи у уређеним друштвима. Ипак, ако неко има јасан циљ, ако је радио и разумео ситуацију, могао је да успе без обзира где је.
Оно што мислим да нашим људима недостаје су радне навике. Прецењујемо таленат и способности и мислимо да ће нас судбина, виша сила, шта год, гурнути и сместити тамо где треба да будемо. Пут, моћ или снагу за остварење циљева не тражимо у себи, већ изван. И онда очекујемо (у себи има реч ’чекати’), дакле, чекамо и то се не деси, неко други успе и ствар се врло компликује.
Лењи смо и немамо радне навике и то су нам најслабије тачке. ’Ја бих’ или ’било би лепо када би се десило то и то’. мора да се замени са ’ја ћу’.“

Срби запослени ’преко’

„Једном приликом ми је један Аустријанац причао да више не запошљава Србе, већ искључиво Словенце и Хрвате од народа са наших простора. Питам „Зашто?“. Каже:“Србин дође, ради годину и по, две, гледа шта ја радим и треће године он је мени конкуренција, сам води свој бизнис. Док ће Хрват или Словенац остати на послу“. Држати се правила је питање васпитања што ми нисмо научили. Научили смо да се снађемо, да мислимо својом главом. То што је наша предност као појединца и то је наше проклетство као заједнице. Такав појединац може одлично да’ плива’ у уређеном друштву“, каже психотерапеут.

Када се ипак држимо правила, како се осећамо када имамо шефа и какви смо као надређени?

„Држаћемо се правила ако од тога има добити или ако знамо да ћемо бити кажњени. Не волимо правила, али смо иновативни што значи да нема заједнице – петоро врло интелигентних, рецимо Срба, чине врло глупу групу. Група морати имати ред, систем, усмереност ка циљу, а не појединце који се свађају ко је паметнији, способнији, бољи. То морамо да поправимо јер се због тога губимо. Нисмо довољно интелигентна група, нисмо организована заједница у којој појединац схвата да мора да се подреди, да заједница има и хоризонталан и вертикалан ред, ’надређене’ и ’подређене’. А ми мислимо да, ако се подредимо и ако имамо надређеног, понизили смо се, нижа смо раса. Али, подредити се (у себи има реч ’ред’) то значи да постоји хијерархија, да људи заузимају улоге што не говори да је неко паметан, глуп или способан. Код нас ћете често чути изговор за непослушност: ’Дај ти мени шефа који је бољи од мене и ја ћу да га слушам!’. Функција шефа није да боље зна или да буде паметнији, већ да уређује посао групе. Зато овде тежимо да будемо надређени и ту позицију чувамо тако што око себе окупљамо лојалне људе који нас неће ’скинути’. А лојални су рођаци, кумови, другови из родног краја. И, таква поставка ствари је присутна у фирмама, партијама, асоцијацијама.“

Много је људи из Србије отишло у иностранство. Једни су успели, други нису , а неки су се вратили. Ко је крив?

„За повратак већине крива је фантазија коју су имали да су феноменални, да ће им се сва врата отворити само треба да се појаве тамо негде и да постоје. Али, тамо негде мора да се ради, доказује, да се држи правила. У капитализму ствари функционишу тако да, ако сам ја власник капитала и ако сте ви изузетни, ја ћу вас молити да дођете и радите за мене јер ћете ви зарадити више пара него неко други. А, од тих пара ја ћу вас добро платити. Добро вама, добро мени. Ту нема поређења ко је бољи. Или, како то лепо пише у неким књгама ’Ако сам ја најпаметнији у свом тиму, онда тај тим не ваља, у погрешном сам тиму. Моји сарадници морају да буду такви да могу да учим од свакога зато што се то исплати’“ .

Слика из детињства

„Моја представа о успеху када сам био дете била је да радим оно што су ми родитељи забрањивали – да гледам ТВ цео дан, да једем бурек у кревету и читам стрипотеку. Тако је моја фантазија била повезана са пасивношћу (гледам ТВ, лежим), да не морам да се мучим у животу кад будем свој човек. А, онда много година касније, када сам почео да упознајем успешне и веома богате људе, био сам изненађен тиме што они устају рано – устају у шест, доручкују, вежбају, у осам су потпуно спремни. Мислио сам „Човече, имаш толике милионе, а мораш да устајеш у шест. Јадан ти!“. И тако сам сретао једну, другу, четврту особу и видео да је то систем. Схватим да су то људи који једва чекају да устану, који се буде радосни као мало дете. Успешни имају план за сваки дан, сутра, прекосутра, добро им иде, имају добру слику о себи, унапред се веселе томе што ће бити. Успешни су пуни животне енергије и та енергија је то што их покреће. То је била моја интимна лекција, јер сам схватио да успешни не раде то што раде зато што морају, већ зато што желе. На неки начин се понашају као врхунски спортисти. Воде рачуна о свом телу, имају свој ритам који им је ушао у крв и тако живе.“

Од самоубиства до среће

„Успех је кад неко дође до циља. А, зашто се ’успех’ зове’ успех’? Зато што је настао од глагола ’пењати’, ’успети се’, а то је напорно. Значи, ако неко жели успех, мора да уложи енергију, да савлада препреке и зато није лако успети. Циљ до којег се долази може дефинисати заједница, породица, народ и они могу сматрати да је неко успео. Људи гледају некога и кажу ’тај је успео у животу’. Међутим, дешава се да тај неко, ко је по процени заједнице успешан, изврши самоубиство. А, онда је реакција људи „Па, како?! Није знао да цени то што има!“. Тако да постоји и лични успех који се може назвати и ’животно задовољство’. Јер, кад неко оствари своју жељу, а не мамину и татину, онда осети задовољство. Када неко иде кроз живот и остварује циљеве које поставља сам себи, осећа чак и срећу ако су му циљеви веома важни.
Људи који су успешни на неки начин зраче, јер су задовољни. Такве пријатне емоције имају способност да прошире перспективу, видимо и оно што не бисмо видели да смо нерасположени, видимо оно што је лепо, корисно, племенито што опет утиче да се осећамо још боље за разлику од негативних које нас терају да се фокусирамо и размишљамо о проблему“, поучна је лекција Миливојевића.

Како до циљева?

„Очекивање или фантазије и циљеви су различити појмови. Рецимо, девојчица која има фантазију да буде глумица у Холивуду. Да би то остварила, треба да направи некаквих, рецимо, 25 корака или оствари толико подциљева да би дошла до Холивуда. Морају се постављајти реални циљеви. То значи погледати себе, своје способности, пут до циља, који се ресурси могу набавити. Ако опет не знате како, онда нека подциљ буде ’како?’. Када сазнате како, а немате пара, следећи циљ је ’наћи паре’. У многим књигама о успеху пише да се успешни не питају ’шта?’, него ’како?’. Они знају шта.“

Текст је преузет из магазина Bizlife

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Подаци

This entry was posted on 5 марта, 2014 by in Родитељски кутак and tagged .

Кретање

Електронски дневник

Статистике блога

  • 3.413.451 прегледа

Претражи

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

YouTube Учитељски кутак

Ауторска права

%d bloggers like this: